Не знам ништа о Миши Станисављевићу

Миодраг Миша Станисављевић је на првом Југословенском позоришном фестивалу добио Ардалион за текст. Сада када погледате прес клипинг, тамовише нико не помиње Мишу, каже Ружица Марјановић, једна од ауторки изложбе

„Не знам ништа о Миши Станисављевићу“ име је изложбе у ужичкој Народној библиотеци, која је отворена у оквиру пратећег програма Југословенског позоришног фестивала, али и цитат из песме Мишиног школског друга и реченица коју су аутори изложбе често чули истражујући и припремајући поставку. Њени аутори: Ружица Марјановић, Милена Стричић, Гордана Даниловић, Снежана Цветковић и Љиљана Смиљанић, приредили су је у холу библиотеке, док је дискусија о лику и делу Миодрага Миша Станисављевића настављена у читалишту.

Интригантан назив изложбе, који привлачи пажњу, као и све остало приказано на низу паноа, иза себе има причу вредну пажње.

„Не знам ништа о Миши Станисављевићу“ је заправо цитат из песме Мишиног школског друга, који је сазнао ко је Миша тек када он више није био жив. Направио је збирку песама, у којој је и циклус посвећен Миши и прва реченица гласи: „Не знам ништа о Миши Станисављевићу“. Осим тога, то је реченица коју смо најчешће слушали од свих којима смо га помињали док смо истраживали, па нам се учинило да би била добар назив изложбе. У току припрема, интерно смо је звали „Пут у таму“, јер она приказује развојни пут изузетно талентованог човека, чија су знања и уметнички домети бескрајни. Миодраг Миша Станисављевић је на првом Југословенском позоришном фестивалу добио Ардалион за текст. Сада када погледате прес клипинг, тамо више нико не помиње Мишу. Говори се о глуми, режији, сценографији, костиму, музици, али се текст се не помиње. Тако видите да оног тренутка када човек изабере етику, односно да говори оно што се мора говорити, ова култура га самеље и заборави. Наш задатак, наш циљ је био да вратимо фокус на Мишу Станисављевића, јер је то сада на нама. Он је урадио све што треба да уради. Наша генерација треба да види шта ће са тим и како ће се носити са тим делом. Ако једног дана будемо Мишу Станисављевића ставили на барјаке, то ће бити знак да смо се опоравили као друштво, али и као појединци. Добро је то што смо успели да од пре три године буде у школској лектири. То је један корак даље, а ми ћемо се једног дана одређивати према Миши, каже Ружица Марјановић, један од аутора изложбе и професорка књижевности у Ужучкој гимназији. Она се истраживањем лика и дела Мише Станисављевића бави већ низ година, а ова тема не престаје да нуди инспирацију.

-Тај човек не престаје да изненађује. Знали смо да је један од најбољих преводилаца руске поезије код нас. Такође, већина нас зна за „Независна издања“ Слободана Машића, што је врло позната едиција која се чува и у музејима примењене уметности. Ипак, стално се говори да је основана од стране Слободана Машића, Леонида Шејке и Марије Чудине. Када смо тражили препеве Пастернака, пре десетак дана је чудесно искрсло то да прво издање „Независних издања“ потписују Миодраг Станисављевић, на првом месту и Слободан Машић, на другом. Дакле, нешто што је у историји уметности једнако важно колико и у историји књижевности, нико не зна. Мишо је чак учествовао и у дизајнирању почетка те чувене едиције. Затим, јако је мало сазнања о томе да се бавио уметничком фотографијом, мало је тога сачувано. Мало је било чега остало иза њега, документа су нестала. Ми смо успели да нађемо два потписа и две реченице. Филм би могао да се направи о томе колико смо истраживали и како тешко смо долазили до података. Испоставиће се као тачно старо правило – само оно што је некад одштампано и што постоји у системима је и сачувано. Све друго нестаје. То што су Попов и „Република“ урадили – после смрти објавили његова сабрана дела је епохално важно. Практично нам је то била почетна тачка истраживања, уз оно што смо ми поседовали и пријатељски рад његових живих пријатеља. То је била драгоцена помоћ, истиче Ружица Марјановић.

То што су дела Миодрага Мише Станисављевића уврштена у школску лектиру, само је почетак освешћивања његовог значаја у световима различитих уметности.

-Ради се у шестом разреду основне школе, а људи који раде са том децом кажу да је изузетно примерен узрасту. Од пре неколико година, у Босни и Херцеговини је у школама „Зец с говорном маном“, тако да га има у лектирама. То је пут ка следећем нивоу када ће се валоризовати то што је урадио. Били смо му то дужни за живота, али дужни смо му и данас. Тај његов језик је чаробан, он дресира језик, не можете да верујете какву језичку магију је правио. Миша Станисављевић је био и први магистар драматургије код нас. Његово транспоновање епске поезије у драмски текст је изванредно. Његове драме за децу се изводе и данас, пронашли смо око 25 извођења. Занимљиво је да његова гротеска „Вођа“ , из 1984. никада није изведена. Било је покушаја, али никада се ниједно позориште није усудило да је игра, истиче једна од ауторки изложбе, Ружица марјановић.

Ова изложба била је у плану као део пратећег програма Југословенског позоришног фестивала још прошле године, али су ванредне околности измениле те планове.  Посебна категорија публике којој је намењена не постоји, али свакако је од посебног значаја за позоришни свет.

- Јако сам срећна што је ова изложба отворена баш у библиотеци, јер Народна библиотека у Ужицу, Народно позориште и Ужичка гимназија имају изузетну сарадњу годинама уназад. Професорке из Ужичке гимназије и Основне школе „Нада Матић“ су на изложби радиле око две године, па ми је посебно драго што је угледала светлост дана. Захваљујући њој, у фокус културне сцене вратили смо заборављеног Мишу Станисављевића. Надам се да ћемо сви научити више о томе колико је био значајан.

Миодраг Станисављевић рођен је у Средњој Добрињи код Пожеге, 20. фебруара 1941. Године, а преминуо у Београду, 16. августа 2005. У његовој биографији наводи се да је био писац, песник, драматург, критичар, сатиричар, али изложба у холу ужичке библиотеке учи нас да је био још много шта и да је иза себе оставио читав низ уметничких дела. Прве песме објавио је као гимназијалац, у ужичким „Вестима“ 1958. Године.Дипломирао је на групи за југо-светску књижевност на Филозофском факултету у Београду, магистрирао радом "Епика и драма" на ФДУ. Између осталог, био је уредник "Видика", члан редакција филмских часописа "Ф" и "Филмограф". Као драматруг и уредник радио је у Драмској редакцији Телевизији Београд од средине седамдесетих до чистке јануара 1993. Писао је песме и драме за децу, преводио је Пастернака и Бродског. Као дугогодишњи колумниста "Републике" написао је серију бриљантних критичких и аналитичких текстова. За новинарску етику и храброст добио је награду "Душан Богавац", 2000. године. Сабрана дела Миодрага Станисављевића у издању "Републике" изашла су годину дана после његове смрти, а много шта што је иза себе оставио још увек није пронашло пут до јавности.