Кројач Ђорђе Р. Јокић гази осамдесет пету и на својој верној „пфаф“ машини поново шије шајкаче на радост многих муштерија. Пандемија короне готово три месеца држала га је заробљеног, а сада су врата радње у занатском насељу Царина у којој је сашивено на хиљаде народних капа поново отворена уз примену мера предострожности.
Као треће од шесторо деце фамилије Јокић из Качера отац га је после осмољетке најпре дао на ковачки занат у Трипкову, али је после речи мајстора да с обзиром на узраст мора још много хлеба да се поједе за ковача, послушао савет рођака и оберучке прихватио упис на кројачки занат.
-Сада ће испасти да се хвалим, али учење заната шнајдер-кројач је трајало три године, а ја сам све савладао за седам месеци. Мајстор ми је тада рекао да сам толико добар и предложио да квалификације полажем у занатској комори – сећа се ђачких дана мајстор Ђорђе који је на самом почетку каријере знао да шије сако, костим, мантил, зимски капут и све што се тада звало грађанско одело. Идуће године ће бити седамдесет лета како је положио испит за калфу, а после школе ученика у привреди радио у кројачкој задрузи, завршио средњу економску са којом је стекао пензију и за коју каже да га је можда "прешла" у животу, јер би било боље да је остао само шнајдер. Љубав према шивењу и животне потребе пре пола века одвеле су га и у град светлости Париз и најудаљенији кутак земљиног шара Аустралију.
- Прво сам отишао у Париз, људи су ме вукли за рукав да останем, добијем дозволу за рад и велику плату, али Ђорђе то није хтео... Али сам наредну деценију и по одлазио у време годишњег одмора, узимао неплаћено и шио у Паризу у конфекцији. Машину “пфаф“ донео сам из Париза пре 50 година и још увек ради ко сат. Био сам и у Аустралији, сви су ме радо примали, јер сам био много вредан – приповеда деда Ђоле о животу у коме није навикао да доконише. И тако је пре две деценије, после одласка у пензију почео да шије и тражене шајкаче које најбоље иду у Гучи и на Равној Гори и које са нашим људима путују свуда по белом свету.
- Још их носе наши људи на селу, али све више и млади на весељима. Купују се за поклон, људи понесу рођацима, па тако стигоше моје капе до Канаде, Америке, Аустралије, а има доста Ужичана који их радо понесу у Русију – прича најстарији ужички занатлија који шајкаче искључиво шије од војничког кангара и чоје. Напомиње да је мустра најважнија и да шајкачу треба угодити муштерији, јер их неко воли дубље, а неко плиће. Осмислио је и мале шајкаче, оне што су десет пута мање од класичних и служе као привезак, сувенир. Све то вредне руке мајстора Ђорђа сашију и отправе. И не само њих већ и ђенералске Мишићеве шапке, шубаре и црногорске капе са четири оцила. А да се Ђорђе Р. Јокић није уморио говори и његова намера да са својим шајкачама и ове године походи Сабор у Гучи на коме је од 1962. године, јер је само први пропустио. Нажалост неће му се остварити, јер је управо стигла вест да Сабор због епидемије короне неже бити одржан. Али када све прође и на Сабору биће деда Ђоле са народним капама за све главе које их упорно носе и за које Момо Капор написа да су со ове земље.
«Вести» насочиле радњу
-Пре 30 година прочитао сам у Вестима да се на Ракијској пијаци продаје стара кућа. Газда који је продавао кућу радио је у Немачкој и само ми је рекао да га то више не интересује. Отишао сам у Краљево у Завод за заштиту где су ми одобрили зидање и поправку истог типа куће – испричао нам је Ђорђе Јокић о кумовању нашег листа настанку радње у занатском насељу Царина у коме су остадоше само он и комшија обућар.
Стих
-Лепа капо мога оца, деде, прадеде и чукундеде са поносом те носим и са тобом се шајкачо поносим. Купите да традицију обновите и сачувате, хвала - порука је на радњи.
Učitavanje komentara...