Представа академског позоришта Промена "Три зиме", по тексту Тене Штивичић, у режији Јасне Ђуричич, изведена је треће вечери 26.Југословенског позоришног фестивала. То је прича о о љубави, љубомори, фашизму, корупцији, распаду Југославије. Ова представа од ужичке публике добила је оцену 4,85.
Јасна Ђуричић, редитељ: У неком тренутку сам била у Загребу, а тада увек вршљам по књижарама и тражим све књиге које нису издате код нас. Тако сам на једном од омиљених места пронашла „Три зиме“. Та књига је око годину дана чамила код мене у библиотеци, да би дошло време за одабир текста за дипломску редставу треће класе. Ми имамо обичај да сви предлажемо текстове и заједнички изаберемо један. Готово да су победили „Пијани“ Ивана Вирипаева када сам се сетила „Три зиме“. Дала сам им текст, неверујући да ће их заинтересовати. Морам да признам да сам била потпуно шокирана када је тај текст победио, јер третира период од 1918. Године, монархије, Краљевине СХС, ФНРЈ, СФРЈ, па до деведесетих година. Нисам мислила да то младе људе може занимати. На моју велику срећу су ме разуверили. Ако не будемо стално радили потрагу за тим како смо стигли до овог тренутка, неће ваљати. Ови млади људи су ме подигли, урадили представу на прави начин.
Ксенија Митровић, као Луција Кос: Мислим да ми је било најинспиративније то што има много женских ликова, али и то што наша генерација мисли да зна нешто о Југославији, а заправо не знамо ништа. Јако нас је занимало да сазнамо шта се све крије у нашој историји и зашто је за нас лично то битно.
Сташа Блечић, као Ружа Краљ: За мене је било најважније истраживање теме о којој до тада нисмо имали прилику да причамо тако темељно. Запрепастила сам се колико тога не знам о својој историји. Друга важна ствар су снаге у женским улогама. Ова представа ме је подигла из мртвих, дала ми снагу да наставим да се борим у послу, животу... када већ имам избора.
Никола Кнежевић, као Владо Кос: Када смо текст прочитали текст схватили смо да врло мало знамо о периодима кроз које нас представа води. Из тога разлога истраживање нам је било јако важно. Осим тога, свима нама био је заједнички мотив линија жена у комаду. Те јаке жене, од Монике, преко Каролине, све до Луције не виде се често. Женски ликови су дивно написани, мислим да нас је и то привукло овом тексту.
Вања Ковачевић, Алиса Кос: Постоји моменат који памтим, када смо први пут прочитали текст, а то је Сашин монолог о кобили. То је био тренутак када смо сви исто осетили, исто смо дисали. Мислим да је то превагнуло да одаберемо овај текст. Има нешто у драмској литератури, глуми генерално, да жене немају шта да играју. То је био други јак разлог. Говор јесте специфичан, али имали смо професоркину помоћ, као и помоћ професора сценоског говора на Академији. Доста смо слушали хрватски језик, у вестима, на телевизији, истраживали акценте...Осим тога, Тена је тако написала текст да он не може никако другачије да се чита.
Стефан Бероња, као Александар Краљ: Јако ме је мотивисало када је професорка прочитала монолог о кобили. Улога коју играм није она коју сам желео, а сада сам захвалан професорки што ми није дала да играм то што сам хтео. Скупили смо се око текста и почели да истражујемо – шта је национализација, где је ко, ко је шта... то је било драгоцено. Научили смо ствари за које нисмо ни слутили да постоје.
Милош Лучић, као Игор Маревић: Нисам учествовао у избору комада, ускочио сам у представу у четвртом игрању, али сам гледао три претходна. Мој основни мотив је био да играм у доброј представи. Иако нам тај период којим се комад бави није тако близак и нисмо га проживели, осећам да га сви ми имамо у генима. Имам брата који има једанаест година који је такође три пута гледао ову представу. Сваки пут је много плакао и све осећао. Већ са једанаест година је добио потребу да тај историсјки контекст истражује, што је за мене додатни мотив.
Тамара Шустић, као Дуња Краљ (Долинар): Мој лични мотив је била југоносталгија. Нисам дете које је рођемо у доба Југославије, али јесам дете Југословена. Слушајући њихове приче о том времену и држави без граница и читајући овај текст, у мени се догодила велика чежња за тим временом. Теба причати да је некада постојала та држава без граница, оно што ми данас не можемо да осетимо.
Андријана Ђорђевић, као Моника Винтер: Нисам учествовала у истраживачком раду, јер сам „ускочила“ у представу вечерас. Први пут сам погледала ту представу на првој години. За мене је то било магично искуство, које ми је отворило нове хоризонте. Сада сам у њој и бескрајно сам захвална на томе.
Ана Рудакијевић, као Каролина Амруш: Овом тексту привукла ме је заљубљеност у Југославију, за коју не знам, али и знам одакле потиче. Она долази из моје породице и многих других породица са ових простора. Када сам прочитала текст, препознала сам у својој околини једног Владу, затим Машу, Ружу, Марка...
Бојана Милановић, као Маша Кос: Нисам учествовала у избору текста, већ су ме позвали да учествујем у њиховој дипломској представи. Било ми је изузетно задовољство и част, уживала сам радећи. Много и честито радимо са нашом професорком и можемо да се похвалимо да смо много научили. Напорно је, али лепо, уживамо у свему што смо научили. „Три зиме“ треба да буде полигон и задруге младе људе, треба им пружити шансу да заиграју у оваквој представи.
Милош Лазић, као Марко Хорват: Многи наши мотиви постали су неисказиви део нас. Ја сам Марко и скоро пред свако играње кажем себи да скоро 99% неки Марко седи и у публици или је ту негде, близу нас. Мој отац је био део тог ужаса и у име сваког Марка дајем све од себе у својој улози.
Аљоша Ђидић, као Швабо (Карло Долинар): Играње „Три зиме“ почива искључиво на иницијативи овде присутних људи. Играмо је три и по године, од када смо дипломирали. Чудно је што је до сада нико није препознао као благо и узео под окриље, да је чува са нама, као полигон у коме ће да учествују неки нови млади људи.
Срђан Кнер, као Маринко: У представу сам касније „ускочио“, али се још сећам колико сам био одушевљен када сам је гледао први пут. Погађа ме питање породице, политике, правих вредности и вечите транзиције. Систем вредности је потпуно промењен.
Бојан Муњин, селектор: Нежност се овде појављује код најнемогћнијег бића, служавке, која нас упућује да се нежност не налази код богатих и моћних, лепих и снажних, шармантних или интелигентних, већ код бића која често заборављамо. Та најневинија и најнемоћнија бића су најснажнија и враћају нас у средиште вредности нашег живота.
Александра Гловацки, критичар: Јако сам узбуђена после ове представе. Одиграли сте ненормално добро. Код овакве професорке вероватно и не може другачије. Јако ме чуди или – чак и не, зашто вас неко није узео под окриље.
Југословенски позоришни фестивал вечерас се наставља наступом Црногорског народног позоришта из Подгорице. Они ће извести представу “Ђоконда” по тексту Виктора Лодата, у режији и адаптацији Душанке Беладе.
Učitavanje komentara...