-У центар дешавања са коронавирусом отишла сам пуног срца и ентузијазма, тако да се нисам плашила да ћу се можда заразити. После овог искуства као инфектолог поручујем да треба водити рачуна јер смо се сусрели са нечим што не знамо ни шта је, ни начин преноса, ни ток болести, какве последице оставља и не знамо до када ће трајати-истиче др Марија Антић, инфектолог Опште болнице Ужице која је радила на Инфективној клиници у Београду и Болници у Шапцу током епидемије ЦОВИД-19.
Др Марија Антић, инфектолог прва је из ужичке болнице отишла на Инфективну клинику у Београду да помогне колегама у јеку епидемије ЦОВИД-19 . Затим је отишла да ради у Болници у Шапцу где су били заражени лекари и сестре на инфективном одељењу.Позиву су се одазвале и начелница др Слађана Павић, која је радила на Инфективној клиници у Београду, а у Шапцу инфектолози др Наташа Смиљанић Тешовић, Ирена Ђурић и Катарина Ђорђевић.
За “Вести” говори о тим данима и искуству са прве линије одбране од коронавируса у нашој земљи. Овај разговор је и наша захвалност за све што су урадили ужички лекари у тој борби, али и како бисмо њихова искуства приближили свим грађанима.
-Почеком априла када је била најтежа ситуација са коронавирусом у Србији одмах сам прихватила позив и отишла на Инфективну клинику у Београду. Без размишљања, ту где је најтеже морам бити-истиче др Антић и додаје да у то време у ужичкој болници није било пуно пацијената. У центар дешавања са коронавирусом отишла сам пуног срца и ентузијазма, тако да се нисам плашила да ћу се можда заразити.
На Инфективној клиници радила сам по шест сати у тријажној амбуланти. Ни физички, ни психички није било нимало једноставно с обзиром на проблеме који су у том тренутку наилазили.Под заштитном опремом били смо све време тако да нисмо могли ни кап воде да попијемо. Важно ми је било да будем заштићена с обзиром на велики број пацијената који су имали потребу за прегледом и пружањем адекватне помоћи. Поредећи број пацијената који смо имали у Ужицу у том тренутку по доласку у Београд била сам затечена. На пример, од 30 прегледаних пацијената код којих је одмах рађена комплетна дијагностика око 20 је морало да буде хоспитализовано због упале плућа. У тријажној амбуланти у смени радило је по пет-шест лекара и све специјалности су биле укључене. А било је и оних који су радили волонтерски што ми је вратило поверење у људскост ове професије.
Најјачи утисак је долазак комплетних породица, истиче др Антић и наводи пример породице када су отац и мајка дошли са бебом од два месеца и дететом од пет година. Родитељи са упалом плућа, обоје са симптомима и за пријем. Где ће деца која немају никакве тегобе? У том тренутку нити имам телефон, а то је ситуација која мора одмах да буде решена. То искуство се не заборавља. Сви са повишеном температуром морали су да прођу ковид амбуланту, а позитивни су збрињавани на инфективним одељењима. Током рада са зараженим пацијентима најчешћи симптоми су били губитак чула укуса и мириса, температура је сваког довела код нас, респираторне тегобе, главобоља која је пратила све то, чак је било и повраћања и пролива.
С обзиром да сам видела како та борба са коронавирусом изгледа и шта се све дешавало на Инфективној клиници, онда сам изненађена када ме овде људи питају - да ли је све ово фарса?-Ово је далеко од фарсе, а о томе сведочи и рад свих лекара и сестара, а посебно др Горана Стевановића, директора Инфективне клинике у Београду који је буквално све радио тако да никоме није падало на памет да размишља шта му је у опису посла. Поражавајуће је када чујем различите коментаре и питања о коронавирусу, а то је буквално било “ратно стање” на Инфективној клиници. Сваког дана смо се са нечим новим сусретали, а онда видите да људи иду без маски и не поштују мере. Као лекару било ми је страшно да не схватају озбиљност ситуације и сматрају све то безазленим. А све што смо доживели је далеко од тога.
Жао ми је што су неки мислили да то има везе са политиком, али прописане мере су сачувале животе. Без тога шта би било, не желим да размишљам гледајући шта се дешавало у Италији, Шпанији, чак и Шведској. Те мере је требало испоштовати, смањио се број оболелих и лакше су клиничке слике.
Др Антић издваја и да на прегледима већина људи није говорила истину, можда због уведених мера али и других људи. Ко год је био заражен сви су у њега упирали прстом, ко је, шта је, са ким је био и оптуживали су те људе. Ствари се дешавају и нико није крив што се разболео.
После овог искуства као инфектолог поручујем да треба водити рачуна јер смо се сусрели са нечим што не знамо ни шта је, ни начин преноса, ни ток болести, какве последице оставља и не знамо до када ће трајати. Иако пандемија траје тимови стручњака раде на томе да би нас наука упутила шта и како даље.
Ово није ствар избора, већ позива и када се једна карика из система извуче, све пада било да је у питању спремачица која не очисти болесничке собе до врха саме организације. И ја сам први пут кад сам обукла скафандер имала страх јер улазим у нешто непознато. Али знала сам да пацијентима треба помоћи и спровести мере. Драго ми је да су наши лекари и сестре све спровели и нису направили никакав проблем ни овде, ни у Београду, Шапцу. По повратку у разговору са колегама на одељењу сви смо били поносни, а мени је стручна и људска подршка пуно значила. Додала бих да свако има своје хероје, за мене су то мој супруг и деца који су све време били у тој причи са мном.
Зато прво вече када сам чула аплауз подршке здравственим радницима кренуле су ми сузе због људи који су схватили какву ми тешку борбу водимо.
Важно је и што смо у нашој болници спровели добре мере од старта. Конкретно, на Инфективном одељењу влада поштење, рад и међуљудски односи на које сам поносна. Ужице је било припремљено и здравствени радници су остали незаражени. Желим да се захвалим и свим људима који су препознали наш позив, пружали нам речи подршке и захвалности које су нам у тим тренуцима значиле да осетимо да нисмо сами. И да смо сви у истом, ми на првој линији одбране и људи који се труде да не дођу код нас.
Моја порука грађанима је да не знамо шта нас чека у будућности, зато је потребна опрезност и нема стопостотног опуштања. Зато оне који прописују мере треба послушати и не правити грешке као да ништа није било и ништа неће бити, док не видимо са чим смо имали посла, закључила је др Антић.
ПРОЈЕКАТ „ВЕСТИ“ “ПОНОСНИ НА ЊИХ” СУФИНАНСИРА ГРАД УЖИЦЕ
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА
Učitavanje komentara...