Другог дана Југословенског позоришног фестивала „Без превода“ ужичкој публици представио се Камерни театар 55 из Сарајева са представом „Љубавнице“, по тексту Елфриде Јелинек, у режији Јоване Томић.
Лик Паулине тумачила је Дина Мушановић, која каже да је утицај средине снажно обликовао Паулинин животни пут и удаљио је од њених првобитних снова да постане кројачица.
"Телевизија, новине и медији урадили су своје и она је једноставно почела да тежи ка љубави. Ерицх је, на њену срећу и несрећу, био ту. Да није био Ерицх, вјероватно би био неко други — али он је једноставно био најљепши у селу и самим тим најизазовнији. Обе вјерују да је жена ‘са телевизије’ увијек у праву, па кажу: лакше је срећу потражити у неком другом. Зато је њихов брак за њих прије свега економска сигурност, што је данас изузетно важно, јер се и даље сматра да жена не може сама. Чини ми се да смо научене — а и њих двије су — да своје емоције и свој рад претварамо у инвестицију. То је наш најинтимнији капитал. А оне су ту, што је страшно и у стварном свијету, само најобичнија валута.“
За разлику од Паулине, Бригитте свјесно бира свој животни пут, каже Надине Мичић, која тумачи овај лик.
„Бригита свјесно улази у нешто што је производ капитализма и друштва — како у вријеме када је роман написан, тако и данас. До тога долази сопственим изборима, вођена идејом о одређеној свијести. Како живот пролази, она схвата да то заправо није срећа. Стално се враћам на питање шта је срећа у суштини и како је ко перципира. За њу је срећа, рецимо, била веш-машина. Страховала сам да ћемо склизнути у груб приказ жене којој је битан искључиво једнолинијски интерес. Али Бригитте је била заљубљена, она је вољела — и тек касније схватила да то није живот о којем је маштала.“
„Дошли смо до закључка да жене највише подржавају патријархат“, каже глумац Енес Козличић, који тумачи лик Ханса.
„Кроз представу смо показали да патријархат утиче и на мушкарце — нећу рећи подједнако, али и њихов живот се кроји према утврђеним очекивањима. Ипак, њихов положај је много лакши него положај жена. Мушкарац, колико год да је стар, може да ради шта хоће. Поготово у нашем балканском поднебљу, гдје се увијек поставља исто питање: ‘Кад ћеш се женити?’ Код жена је другачије — ту су питања попут: ‘Гдје су дјеца? Јеси ли се скућила?’ Мислим да је ова представа важна јер нуди прије свега женску перспективу, што је ријеткост у драмским текстовима.“
Представа је огледало друштва некад и данас, каже Борис Лер, који игра Ерицха.
„Радили смо представу о жени данас — не само о жени у малом мјесту, већ о савременој жени уопште. То је била наша полазна тачка: позиција жене данас. Ево, прије само два дана у Мостару један насилник је усред бијела дана пред људима убио дјевојку само зато што је жељела своју слободу. И мислим да је управо то нешто чиме се бавимо у представи. А што се тиче Ериха и мушке позиције, односно патријархата — мушкарци су у овој представи такође жртве одгоја и средине у којој су одрасли. Нажалост, и данас је пракса да мајке често више мазе и воле мушку дјецу него женску.“
Вечерас је на програму трећа такмичарска представа фестивала — „Разбијени крчаг“ Народног позоришта Републике Српске из Бањалуке, дело Хајнриха фон Клајста, у режији Татјане Мандић Ригонат.
Učitavanje komentara...