МИЛАМАРА ФЕСТ: Кишни концерт за „директора свемира“ (ФОТО)

„Кад је Мишко ту сви раде само свој посао, а ако нешто и крене наопако, он ће то решити“, са осмехом су се те вечери присећали његови пријатељи, колеге, другари, које је Миломир Милосављевић поново окупио на бини, на којој су барем једном заједно стајали

Ако је Миломир Мишко Милосављевић у сећање на кога је Миламара Фест организован, некако могао да види башту Градског културног центра те кишне вечери, сигурно би имао шта да каже, али би вероватније ипак ћутао и радио. Као и увек. „Директор свемира“, како су га неки звали, доводио би тон до перфекције и не би био срећан због могућности да се нека кап кише и опрема сусретну.

„Ако пукне жица, Мишко решава ствар, ако нема струје, он се пење на бандеру, ако треба да се залеми нешто, све ће Мишко решити, присећали су се носталгично те вечери Мишкови пријатељи, колеге, другари, које је Миломир поново окупио на бини, на којој су барем једном заједно стајали.

Иван Петронијевић: Мишко је био чиста душа. Имао је разумевања за све и свима пружао подршку. Памтим догађај који се десио после војске – бенд се поново окупио, хтели смо да свирамо, али нисам имао гитару. Мишко, који је иначе увек деловао јако строго, понудио ми је свој Стратоцастер, што је за то време било невероватно. Купио ме је за сва времена. Последњи пут смо причали на неком јам сессион-у у Кући чаја, када ми је пришао и питао ме зашто поново не почнемо да свирамо наше ствари... Онда сам схватио да би се нешто вероватно променило да ми је то рекао двадесетак година раније, јер био је човек чија реч има тежину.

Небојша Милутиновић: Сећам се, био је крај новембра 2001. године, отварање реновираног клуба "Слога" у Сарајеву, свирамо

ми и "Забрањено пушење" Сеје Саксона. Тонска проба „Пушења“, звук на бини пристојан, у клубу танак. Шкома одлази до тонца, нешто причају пар минута, Шкома седа за миксету и у року од 30 секунди људи имају тон као кућа. Наша тонска проба: Микара укључује 130-ицу и испаљује три рифа, а 30 присутних људи обуставља све активности и гледа га у чуду. Након свирке, крећемо ка бекстејџу и мимоилазимо се са сјајним момцима из „Пушења“. Прилази ми њихов гитариста и каже "Куд ћу ја сад, ба, после овог Хендрикса!?"

Милан Јевтовић: Јако бих волео да могу да лепо срочим у речи своје емоције у овом тренутку. Много сам тужан и никако ми не иде. Можда је тако зато што још увек не верујем да Мишко више није ту, јер то звучи немогуће за тако јединственог музичара и пре свега сјајног човека.

Владимир Павловић: Мишка сам знао целог живота, од клиначких дана, из средње школе. Он је био први од свих нас који је почео на

прави начин да свира, да третира рокенрол. Сви смо гледали с одушевљењем на њега и на начин на који је свирао. Желели смо да бар у неком тренутку поделимо стејџ са њим. Управо сви ови музичари који су овде вечерас имали су ту прилику кроз претходне деценије. На жалост, изненада је отишао, а ми покушавамо да га се сетимо на начин који би му се вероватно допао.

Сергеј Трифуновић: Отишао је најбољи од свих нас, најталентованији, плодан као земља. Где год је дошао, постајао је стуб целе приче. Он је свирао бас једнако фантастично као гитару,

клавијатуре или бубњеве, фантастично певао. То је једини човек кога сам видео да свира гитару и да је у исто време тонац шесточланог бенда. Он сиђе са бине, за 32 секунде све намести, врати се и све звучи савршено. Мишко, иначе врло ћутљив, често намргођен, велики Хитлер када је посао у питању. Код њега мора да се заслужи поверење, време, сарадња. Критичан, али и самокритичан. Када ради са шест људи, он свих шест држи ту где су док не изгура најбоље из свакога. Чак и када неко каже да мисли да је дао најбоље од себе, он зна да није тако и не одустаје, још два, три сата, колико год да је потребно. Постоји чувена прича с почетка деведестеих, када је у Ужице долазила YУ група. Мишко је тада био тонац, ушао је са Драгим или Жиком у причу о гитарама и узео да проба једну. Кажу да се сцена завршила тако што су браћа Јелић буквално клечала пред њим и молила га да дође код њих, јер им је требао гитариста. Мишко није хтео, а после тога, дошао је Петар Јелић. Та генијалност је свима била одмах очигледна. Ивана Вукмировић га је одмах прозвала „директор свемира“. Могу о Миломиру Милосављевићу да причам сатима, посветио сам му једну причу у првој и јединој књизи коју сам написао „Стовариште“. Он је један од седам најбитнијих људи у мом животу.

Зоран Филиповић: Мишка сам упознао у кабини Клуба омладине.

Послао га је Гаго Ковач, који ми је рекао: „Долази ти један гитариста који је одличан, није као они твоји панковци, средиће ти све што је покварено“. Онда је дошао Мишко са лемилицом и поправио - све. Постао је мој специјални, лични тон мајстор. Никада се нисам љутио на њега што долази у последњем тренутку и одмах збрише даље. Увек је правио чаролију и журио на неко друго место где је за још некога требало да уради нешто лепо. Он зато није био само мој лични специјални тон мајстор, био је свачији тон мајстор, гитариста, музичар, човек, пре свега.

Ђорђе Васић: О Мишку бих могао најлепше приче причати три дана и три ноћи. Двадесет година живота смо поделили. Двадесет година дружења, свирки, послова, аранжмана... Величина коју је Ужице изгубило, такав капацитет је ненадокнадив. Не знам како ћу вечерас, јер четири песме које изводимо је Мишко свирао са нама. Данас на проби су свима очи засузиле. Још увек не могу да поверујем да се то догодило.

Александар Дуковић: Знали смо се од краја моје основне школе,

а први пут свирали заједно када сам ја био прва, а он друга година средње школе. Била је то нека велика гитаријада у Великом парку, девет бендова, вероватно највећа таква свирка у Ужицу икада, окупила је око две до три хиљаде људи. Мишко је био уникатан у више аспеката, почев од тога да– ако пукне жица, Мишко решава ствар, ако нема струје, он се пење на бандеру, ако треба да се залеми нешто, Мишко ће. Кад је он ту, остали раде свој посао, а ако нешто и крене наопако, Мишко ће то решити. Питање је да ли би без њега било икакве рок сцене у Ужицу, све је то он генерисао. Кад је кренуо турбо фолк 90-их, опет је ту био Мишко, захваљујући коме се рачунало да сцена постоји. Велики губитак у сваком смислу, људском и музичком. Он нам је и вечерас вратио неки дух, енергију, окупио нас... истина, нервирало би га што киша пада и прети опреми, шиштао би и не би ни са ким разговарао, али би нас све мотивисао да се подједнако залажемо да све буде савршено.

Драгољуб Зумберовић: Свирали смо пар тезги заједно и наравно да је он то перфектно одрадио, али када смо се први пут окупили на проби у ГКЦ-у за један од Ђокових концерата, е то је сасвим друга прича. На тим пробама музичари (они прави) обично нешто свирају за загревање, а они још "правији" крену у импровизацију, па шта испадне. Ту је Мишко правио разлику. У конкретном скидању композиција био је непогрешив, у импровизацији још бољи. Кренули смо спонтано да музицирамо и само могу да кажем - да је то неко снимио ту свирку, данас би се то слушало међу музичарима без даха. Касније смо често седели у Времеплову и о томе причали. Његов став је био потпуно тачан: "Да би могао добро да импровизујеш, мораш песму да скинеш тачно до сваког детаља, а тек онда можеш да се препустиш машти", коју је он имао.Тињала је идеја да у неко време правимо екипу за уживање, али зла судбина га је зауставила у многим његовим идејама. Мишко,почивај у миру и нека те Анђели чувају.

Овако је кишни Миламара Фест видео Божидар Фотографија:

[галлерy тд_селецт_галлерy_слиде="слиде" идс="66055,66054,66053,66052,66051,66050,66049,66048,66047,66046"]