Мера за меру

Меру којом одређује место костима у драматургији сценског простора и меру активне улоге костима у представи Снежана Ковачевић темељи на изванредном познавању ликовних и историјских карактеристика епохе, али и на креативној вољи која ниједног тренутка не губи из вида да су Шекспир, Ибзен, Чехов, Стерија и Нушић, између осталих, и наши савременици

Тајанствен је фундус ужичког позоришта, препун неке глагољиве тишине. Из реденгота среског капетана Јеротија Пантића вири непрочитано писмо, поред дерби шешира господина Воланда промакне паук, Миткетов чибук и секира Родиона Романовича Раскољникова сложени су као на апотекарској полици, а маске Дон Жуана и лепезе из Молијерових „Учених жена“ призивају барокну свиту уз чије звуке ће можда опет да затрепере у ритму старе сладострасне интриге.

У том реквизитаријуму који говори много више него што показује, и чији експонати старе много спорије од сећања на дане њихове позоришне славе, измешале су се епохе, моде и стилови, пурпурни краљевски плашт и тамноплави раднички комбинезон, витешке тунике с гримизним порубом и чакшире од белог сукна, матроска одела и таласи свиленог жипона. Посебно место у овој сценској баштини заузимају радови костимографкиње Снежане Ковачевић. О њеном „посебном месту“ у ближој историји и репертоарској физиономији ужичког Народног позоришта можемо говорити из више углова.

Пре свега, у току своје четрдесетогодишње каријере она је реализовала завидан број костима који не само што прецизно прате идеју водиљу писца и редитеља, већ успостављају савршен склад са свим елементима представе. Меру којом одређује место костима у драматургији сценског простора и меру активне улоге костима у представи Снежана Ковачевић темељи на изванредном познавању ликовних и историјских карактеристика епохе, али и на креативној вољи која ниједног тренутка не губи из вида да су Шекспир, Ибзен, Чехов, Стерија и Нушић, између осталих, и наши савременици. И није ту реч о пуком осавремењавању драмске класике, већ о свести да је позоришна уметност жива мера стварности у којој настаје.

Са таквом свешћу, у корелацији са сценографијом Миодрага Табачког, настали су костими за „Пер Гинта“ (2000), жестоко актуелни а истовремено тачни у габаритима времена прошлог. На основама таквог промишљања епохе Снежана је урадила и изванредно екпресивне костиме за Голдонијевог „Слугу двају господара“ (2007). Њен стваралачки дух јасно разликује и наглашава вредност детаља и нијансе, истичући непоновљивост карактера сваког лика који „оживљава“. Њени костими често говоре више и од онога што чујемо са сцене, јер пут до сценске веродостојности у тумачењу неког лика и те како зависи и од тога како је глумац „скројен“, да ли се у костиму осећа као музејски експонат или као јунак од крви и меса.

У искуственом и изражајном смислу важно је споменути и чињеницу да је Снежана Ковачевић 1980. године на Факултету примењених уметности у Београду дипломирала у класи Анђелке Слијпечевић, једног од пионира савремене моде у Југославији. Снежанин успешан први професионални ангажман у модном дизјану, њени студијски боравци у Паризу и Милану, где се упознаје са достигнућима познатих модних кућа, утицали су и на њен костимографски рукопис. У свим позоришним жанровима које обухвата њен опус костимографска остварења нису једнозначна. Тако је у „Војцеку” (1988) историјска реплика надограђена отиском савремености, у Кољадиној „Праћки“ (1997) реалистичке профиле засењују детаљи горког лиризма, документарна костимографска поставка прожета је рафинираном гротеском у „Зганарелу“ (1997) , а захтеван костимографски посао у „Хромим иделаима“ (2016) подсећа нас на ону Ускоковићеву мисао да „жене мењају боју мењајући тоалету, као што се цвеће мења према ономе што га окружује“. Док гледамо Снежанине цртеже разиграних а ипак мајсторски сведених линија на суштину драматуршке поставке ликова, док откривамо преображајне могућности њених скица, различитих по приступу и техници којом су рађене, док одгонетамо колоритно узбудљиве дигиталне предлошке као заметке рађања једне костимографске идеје, не можемо се отети утиску да те скице, ти цртежи и предлошци, са њеним костимима представљају можда једино поуздано сведочанство, једину наду да најбоље странице историје једне позоришне куће нису препуштене демонима заборава, хронопијама и утихлим гласовима глумаца. Стога је ова монографија срећног наслова - „Снежана Ковачевић: тихи мајстор великог умећа“ драгоцена оставштина за позоришну будућност.

Удружење „Колектив Ужице“ и чајетинска Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ објавили су ових дана монографију „Снежана Ковачевић: тихи мајстор великог умећа“ коју је приредио Зоран Јеремић. Поред хронолошки представљенних позоришних костима (скице и фотографије), о познатој ужичкој костимографкињи пишу Александар Лале Милосављевић, Небојша Брадић, Миодраг Табачки, Бранко Поповић, Александар Лукач, Кокан Младеновић, Славенко Салетовић, Слободан Љубичић, Андреа Паћото, Немања Ранковић, Катарина Вражалић, Мајкл Дивајн, Слободан Шуљагић, Снежана Удицки, Милорад Мики Дамјановић, Николај Кољада, Светислав Басара, Драгиша Милосављевић, Саша Грбовић, Зора Ж. Давидовић и други. Монографија садржи и модне скице, избор фрагмената из позоришних критика, преглед самосталних изложби и изведених представа у ужичком и другим позориштима широм Србије, као и списак награда којима је током четрдесет година Снежана Ковачевић овенчана за свој рад. Монографија садржи и разговор Снежане Ковачевић са Зораном Јеремићем, који обухвата њене животне и стваралачке дилеме. Ова богато илустрована књига може се купити у Инфо центру Туристичке организације Ужице и код издавача.