Четврту представа коју су гледаоци Југословенског позоришног фестивала пратили, извели су глумци Црногорског народног позоришта. По тексту Виктора Лодата, они у у режији Душанке Беладе, одиграли комад "Ђоконда". Публика је ову представу оценила са 3,37.
Ова представа покушава да пронађе одговор на питање чему данас уметност служи, коме је потребна и које су то ствари које упркос свим друштвеним променама остају непромењене. Како је молер Вићенцо Перуђи, отуђио Леонардову Мона Лизу из Лувра, приказали су глумци из Подгорице.
Марина Миливојевић Мађарев: Ђоконда, жена која се игра је комад који говори о љубави и уметности. Мислим да за писање и сценско извођење не постоји тежа тема од ове – како се и зашто воли уметност.
Душанка Белада, режија и адаптација: Желела сам да се кроз представу бавим темом која ме се тиче, а то није само љубав према уметности, већ и однос према њој и човеку који у данашњем времену осећа да му се не посвећује довољно пажње. Занимала ме та фасцинација која траје већ 500 година, а тиче се једног уметничког дела. Одакле она и зашто? Зашто толико векова наставља да интригира. Случајно сам налетела на текст, а привукла ме је и фрагментарна драматуршка форма, као и документарсност приче.
Зоран Вујовић, као Винћенцо Перуђа, Брат Бенедето, Валтер Патер: Душанка ми је послата као дар са неба. Ова прича не третира уобичајене теме, већ уметност ставља у центар пажње. Ту је изразита човекова потреба за уметношћу, али и осмехом. За њим смо све мање спремни да трагамо, а ова представа ме у сваком смислу, као глумца, ослобађа. Још увек ми је све изазовно, још увек сам у процесу, тренирам. Свако играње је за мене нова екскурзија, нови свет... никад не знам куда ће ме све одвести. Наравно, имамо неке задате оквире и који се професионално морају испоштовати. Винћенцо је мали човек кји себи задаје превелики задатак. Иначе и лично у уметности функционишем на тај начин. За мене ниједан задатак није превелики. Често се не разумем добро са колегама, јер волим да копам по нутрини, да се качим за одсјаје звезда које су се угасиле за многе. У представи живим за Винћенцом, са његовим проблемом, тај проблем је и мој... имам га са околином и животним циљевима.
Бранка Оташевић, као Софија Перуђа: Увек је задовољство и част бити овде, посебно када играм у представи која говори о уметности. Кога данас брига за уметност... заиста је тако.Ретко ко мари. Ако и постоји код нас она је обојена неком бојом која вришти, која није употребљива. Волела бих да млади људи долазе да виде ову представу и можда нешто науче. Ако ништа друго, макар ће имати то сазнање да је Мона Лиза или Ђоконда била код Винћенца Перуђе две и по године. Можда ће их то инспирисати да напишу неки есеј, да се баве уметношћу... не баш да украду уметничко дело, али и то да се деси, а да их је уметност инспирисала, била бих срећна.
Славко Калезић, као Марсел Дишан, Мис Мател, Марсела Антонели: Мислим да је велики благослов за глумца да игра у оваквом комаду, а то се посебно односи на Бранку и мене који имамо по три улоге. Заиста се захваљујем Душанки што је препознала да нас двоје можемо да изнесемо тих шест ликова. То је био велики изазов. Када се осврнем на почетак процеса који је за мене од почетка до самог краја био бескрајна радост, морам да признам да је јако важно да се људи разумеју. Ово је комад о разумевању и неразумевању. Живимо у времену у коме људи испуњавају туђа очекивања, уместо својих, али мени је важно да испуним своја. Много волим овај посао и сасвим му се дајем. С тог аспекта, у почетку нисам био сигуран да све могу да изнесем. Ипак, када вас води неко као што је Душанка, особа која трага за истином, морало је бити изузетно и инспиративно. Била је то нека врста чишћења.
Бојан Муњин, селектор Фестивала: Чини ми се да читава прича о уметности, лепоти, фасцинацији нечим лепим је јако изузетна ствар, ретка ствар. Има један Крлежин есеј о посетиоцима Сикстинске капеле између два светска рата. То је један од најогорченијих и најтужнијих есеја које сам читао. Не ради се о лепоти, већ о томе да сви желе да – виде. Желе да се врате кући и да кажу да су – видели. Љубав, лепота и фасцинација уметношћу је нешто јако јединствено и то нам показује главни јунак. Мера љубави је љубав без мере. То је он. То је сваки човек који има такво срце. Код њега је то врло драматично, али и врло искрено. Мислим да овај фестивал са својом традицијом има право да да шансу младим људима, да им дозволи да кажу и покажу шта умеју. До сада смо видели мало редитеља који тек долазе и зато је представа ове редитељке посебно значајна и вечерас са нама.
Душанка Белада, режија и адаптација: Као што музичар ствара кроз инструмент, редитељ има ту привилегију да ствара кроз живог човека, да своју идеју представи тим путем. Лично сам желела да код сваког од њих пронађем шта их инспирише, шта је њихов смисао због којег желе да буду на сцени. Мој циљ је био да на поклон изађу радосни, с мишљу да су урадили нешто што је смислено.
Глумци Атељеа 212 вечерас ће извести представу “64”, на Југословенском позоришном фестивалу. Представу је по тексту Тене Штивичић, режирала је Алиса Стојановић.
У пратећем програм Југословенског позоришног фестивала вечерас ће бити представљена књига Александра Милосављевића “Капетанов крај”. О књизи ће говорити аутор и књижевни критичар Петар Арбутина. Промоција у Народној библиотеци почиње у 18 часова.
Učitavanje komentara...