„Скоро сам наишао на изреку Достојевског: „Пронађи ми душу и имаћеш ме заувек.” Део моје душе ће увек бити у Метохији, али мој дом је у Ужицу, у ком живим од рођења, иако сам рођен у Пећи“
Све што ради, Марко Јашовић, писац, шеф Одсека за сузбијање општег криминала Полицијске управе у Ужицу, ради пуним плућима. Такав је у свом позиву, о коме више сазнајемо у његовим књигама „Три сата после поноћи“, „Вунене чарапице“, а од прошле године и у роману „Последњи лавеж Кербера“. Такав је док истрчава маратоне, пише, црта, док говори о прошлости и планира будућност. Марко је рођен у Пећи, а основну и средњу школу завршио је у Ужицу, које воли. Свестан је да су, како пише „најдрагоценије ствари оне које се најлакше губе“ и зато их бескомпромисно чува, од заборава и неистине. „Последњи лавеж Кербера“ прича нам о „времену у коме је оданост групи јача од оданости сопственој души, у коме се љубав полако повлачи пред упереним прстом и подозривим погледом“.
Немогуће је не запитати се, да ли си нам у својој трећој књизи кроз Николин лик, дозволио да, више него у прве две, приђемо и неким твојим важним сећањима и интимним осећањима – туге, беса, љубави...?
Могуће је да јесам, али то свакако нисам радио тенденциозно. Јер, ако нешто називамо животним позивом, то нешто је одабрало нас, а не обратно. У супротном, називало би се одабир. Тако је и са писањем - оно што сам преточио у писану реч, желело је да добије такав облик, а ја сам био само посредник између мисли која је настајала и књиге коју сам написао. Биће да сада далеко лакше бележим, без устезања, са којим сам се грчевито борио у почетку. А, осећања, махом негативна, су најзаслужнија за стварање, с обзиром да (цитираћу Достојевског): „Свако прича о ономе што га боли.”
„Заборављање боли, али само заборављене“, пишеш у књизи. Чини се да ти не одустајеш да незаборавом браниш истину, без улепшавања?
Самоћа је некада свима нама неопходна, посебно за стварање. Али, прошла година је већину нас научила да се животне турбуленције подносе далеко лакше у загрљају оних које волимо. Изолација нам је свима тешко пала, мењајући из корена наше животне навике и опредељења. Коронавирус нас је добро уздрмао, наводећи нас да прерасподелимо животне приоритете, па, неке пролазне ствари су постале још пролазније, а оно што нам је било све време испред носа, што је истински вредно, постало је највредније. Тако је и са нашом прошлошћу - некада су сећања лепа и топла, а некада уједају попут мраза, надражујући ожиљке на души који су подсетници на изгубљене битке и пирове победе. А, да није истине, избледели бисмо и изгубили сопствени идентитет. Јер: „Народ без порекла то је пресушена река. Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.”
Шта је опасније - заборав или селективно памћење, против кога се у књизи бориш?
Опасно је и једно и друго. Међутим, ако нешто заборавимо, деси се да то нешто пронађемо поново. Људи се некада удаље, али се поново и приближе. Тако је и са сећањима. Са друге стране, ако нешто памтимо селективно, онда из неког разлога суштину свесно покушавамо да прикријемо. А, то је већ отуђење. Није ми познат израз за некога ко се удаљио. Али, онај ко се отуђио јесте туђин.
На жалост, наслов књиге је и њен крај, а неминовно је у томе видети јаку симболику. Кербера одавно нема, али постоји ли још верних бранилаца у које верујеш?
Верујем да упорно треба бранити сопствену посебност, а само доследношћу истрајавамо онда када се све око нас неповратно руши. Тада се стиче снага неопходна за суочавање са самим собом, са духовима прошлости и са свим недаћама које ће уследити, али и како бисмо били ослонац некоме ко је истовремено поклекао током грчевите животне борбе. Треба веровати у себе, јер некада никога другог нећемо имати. „Пред најтежим и за најтеже у животу, човек је сам. За такву муку немамо ни брата, ни пријатеља.” - „Време смрти”, Добрица Ћосић.
Поглед на Проклетије, мириси и укуси које си из Пећи понео са собом не бледе?
„Сви ми које су Проклетије једном загрлиле, били живи или мртви, остаћемо заувек у том загрљају” - „Последња стража”, Ненад Милкић. А, Јесењин је рекао: „Немој да ти је свеједно. Од тога се човек не опорави.”
Машташ ли, као твоји родитељи некада, да се у будућности вратиш у завичај?
Да није маштања, остарили бисмо пре времена. Са друге стране, треба прихватити стварност, колико год она била болна, за шта је често неопходна надљудска снага. Скоро сам наишао на изреку Достојевског: „Пронађи ми душу и имаћеш ме заувек.” Део моје душе ће увек бити у Метохији, али мој дом је у Ужицу, у ком живим од рођења, иако сам рођен у Пећи. Поменућу реченицу коју сам забележио у предговору: „Много година је морало да прође док нисам схватио да живот нема смисао, ако током њега не будемо имали бар један једини разлог због којег је вредно умрети.” А, на почетку књиге, записао сам и следеће: „Живи се за мртве не дају.” Некада, морамо се жртвовати за идеју, или за некога ко нам је важан, јер тако дајемо печат нашем постојању. Али, повремено треба смоћи снаге и за повлачење. Некада је далеко мања штета у трпљењу, а трпљење је основа љубави.
Испреплетане приче о Космету и Николиној свакодневици праве савршену целину, која се најбоље чита емоцијама. Да ли је тако и писана или је то био промишљен приступ?
Када се нешто ради срцем, ту промишљености места нема. Писао сам у складу са расположењем и животним околностима. Везе нисам ја стварао, догађаји су се сами временом уклапали, из чега је „Последњи лавеж Кербера” и настао. За моју породицу и мене, Космет је почетак. А, са кореном је повезан сваки атом једног стабла.
Родитељи, деда Никола, бака Тиља, деда Костадин, прадеда Спасоје... И многи други важни људи имају своје заслужено место у књизи. Како су је они који су имали прилику да је прочитају доживели, да ли су се узнемирили или ту мира одавно и нема?
У цркви Светог Димитрија у селу Сига, код Пећи, која је по завршетку рата 1999. године минирана и спаљена, на левој страни, у унутрашњости, стајала је табла са именима мог оца, деде, прадеде... И свих осталих који су учествовали својим прилозима у њеној обнови, током 20. века. Предање каже да је та црква старија од манастира Видоки Дечани, али само оно што је забележено, постаје сведочанство. Предање се преноси причом, која некада изгуби свој изворни облик и везе са стварношћу. А, у једном поглављу књиге, записао сам: „Ако се низ прекине, повратка никада неће бити.” Иначе, многи су своју величину показали током највећих искушења. И Срби и Албанци. Али, многи су подлегли истим тим искушењима. Након што се ватра угаси и после ње остане само пепео, треба се сећати имена оних који су неуморно доносили кофе воде како би угасили пожар, али и оних са канистерима бензина. Што се тиче импресија читалаца, реакције ни у једном случају нису изостале. Пишући књигу, нисам имао на уму постизање никакве сврхе, али, очигледно је да се она из речи изродила сама. А, шта је то мир? Учаурити се, истовремено жмурећи и грчевито покривајући уши шакама, или суживот са болом, који никада не јењава?
Да ли знаш, да ли је књига доспела у руке људи из твог завичаја?
Доспела је. И изазвала је сузе. А, колико год да живимо у сећањима, ако их не оживимо непосредним искуствима, неминовно ће избледети. Двадесет једна година је прошла од мог одласка са породицом на славу код деде у Пећ, до поновног доласка у фебруару 2019. године. Оно што сам затекао, вративши се из завичаја, прибележио сам, тражећи везе са оним што сам до тада памтио. Тек тада, многи догађаји су добили на тежини и смислу. Јер, правац је један, али су два смера.
Песник Слободан Ристовић на крају књиге је навео: „Да ли је жива глава на једном тасу постојања вреднија од оне која је на другом пала за нечији живот? Шта је ту вага, а шта превага? Марко Јашовић ову „расправу” води кроз целу књигу. Иако је ово расправа за живе, тема којој се морамо вратити, у којој морамо опстати, да бисмо доказали да је Косово ми и да смо ми Косово, а да је цела та прича свеснија и дубља од епског мишљења”. Покојни професор Драгиша Станојчић, који, нажалост, није дочекао рађање књиге, записао је у њеној рецензији: „Савет читаоцу - не покушавај, док читаш, да ухватиш основну мисао тражећи да те аутор кроз ткиво своје приче у 49 поглавља води, и на крају твоју и своју мисао уобличи у поенту, поруку. То не. Читај, размишљај, осећај и када дођеш до краја, рећи ће ти се да њему није био циљ да вешто исприча догађај, већ да кроз властитио искуство направи верне слике живота који је неко загадио мржњом, а од кога се не може побећи.”
Претходне књиге биле су обогаћене твојим илустрацијама, јер ни од те уметности ниси одустао, иако је живот хтео да ти то не буде професија. Фотографије на овим корицама такође су твоје и носе јаку поруку?
Фотографије јесу моје и настале су у различитим етапама, током 2019. године. На корицама књиге се налазе фотографије рушевина цркве Светог Димитрија у селу Сига, код Пећи, као и гроба мог деде Вуковић Николе, у селу Србобран, у општини Исток. Док сам раније цртао до изнемоглости, временом сам схватио да је речи лакше обликовати него линије. А, фотографија често говори сама за себе и опис јој није потребан. Ако је некоме потребно појашњење зашто је то нешто баш ту где јесте, можда је боље заћутати. Недоумица је увек боља од неразумевања. Увек је боље поставити себи и другоме хиљаду питања, него једном погрешно донети суд.
Вреди ли бежати од снова, којима си дао важно место у књизи или таквим бегом заправо губимо идентитет?
Сан је непрочитана порука из стварности. А, стварност је та од које никада нећемо успети да побегнемо. При чему, бежање је кукавичлук. Бежањем чувамо све, осим достојанства, што ће, пре, или касније, доћи на наплату. Обично са каматом. Суочавањем чувамо посебност и временом јачамо као јединке. Што нас у суштини и чини људима, без обзира на то колико смо оспоравани од стране других због избора које смо донели и због онога што радимо.
Učitavanje komentara...