Постоје градови који се географски лако дефинишу, мапирају на карти и опишу бројем становника. А постоји и Ужице. Град који је, још откако су прве римске сандале згазиле ове гудуре, одлучио да никоме не буде лак залогај, а понајмање самом себи. Када дође 9. октобар, протокол налаже тапшање по раменима, рецитовање историјских читанки и формалне хвалоспеве о центру Златиборског округа. Али, ако огулимо те слојеве званичног креча, шта заправо остаје? Шта је Ужице? За пролазника намерника, оно је често саобраћајна загонетка – место где се и навигација збуни међу једносмерним стрмим улицама и где се просечан возач пита како се уопште креће ауто без ручне кочнице.
За оне који га посматрају са безбедне удаљености – рецимо, из београдских кругова двојке – Ужице је она митска територија „тамо негде на западу“ где људи причају пребрзо, отежу самогласнике на неухватљив начин и где се свака реченица завршава невидљивим упитником или оштром опаском. Али за нас који смо овде продисали, или се тако осећамо, Ужице није географија. Оно је стање духа. Ужице је социолошки и антрополошки феномен, град у ком се вековима таложио специфичан архетип човека. Тај ужички човек створен је од два основна елемента: слободарског ината и непокорне правичности. Овде се бунт никада није учио из књига; он се наслеђивао ваздухом који силази са Златибора и Таре.
Од Николе Алтомановића који је пркосио моћнијима од себе, преко оних горштака и херцеговачких досељеника пребеглих од Невесинске пушке који су донели оштру реч и још оштрији поглед, па све до раног 20. века. Није случајно што су баш из овог краја потекли Димитрије Туцовић и Петар Ћеловић. Идеја социјалне правде и једнакости овде није била помодни увозни артикал – она је легла на ужички инат као рука у рукавицу. Два светска рата и она једина слободна територија у поробљеној Европи – Ужичка република – само су материјализовали оно што је одавно писало у нашем генетском коду: овде се не трпи јарам. Чак ни онда када је то потпуно ирационално.
У тај дубоко укорењени ужички инат и непрекидну борбу за правичност савршено се уклапа и лик Маге Магазиновић. У времену које женама није опраштало сопствени глас, ова храбра Ужичанка постала је пионирка модерне игре, боркиња за женска права и прва жена која је писала за „Политику“. Њен корак није био само балетски – био је то револуционарни пробој кроз ригидне патријархалне оквире, вођен управо оном локалном, непопустљивом снагом која не признаје препреке. Из ове наизглед изоловане, брдовите енклаве вековима су ницали људи невероватне топлине и космополитског духа, способни да са Ђетиње закораче на највеће светске позорнице.
Радомир Антић је господским манирима покорио Мадрид и Барселону, остајући у души вечити дечак са овдашњих игралишта. Из истих ових улица пут Америке је кренуо и Стојан, потоњи Стив Тешић, који је својим талентом стигао до холивудског врха и престижног Оскара, никада не заборављајући одакле је потекао – па је тако и његов култни филм своју премијеру доживео управо у ужичком биоскопу.
О овом граду се морало писати стиховима, јер се проза превише лако сломи под теретом ужичке емоције. Како је то Љуба Симовић маестрално бележио, Ужице је простор где се преплићу прошлост и садашњост, где судбине обичних људи носе тежину античких трагедија, али увек зачињене оним нашим, препознатљивим хумором који лечи и најдубље ране.
Ужице је, на крају крајева, скуп ожиљака и ордена. Град који вас, ако у њему останете, свакодневно тестира, али који вам, ако из њега одете, никада не да мира. Можете променити адресе, државе и океане, али ужичка калдрма остаје у табанима, а онај вечни, тихи инат у грудима.
Učitavanje komentara...