Људи од етике и дела

Књигу „Знаменити Моравичани“ можемо читати као својеврсни лексикон личности чији животи и дела обавезују све оне који визије прогреса, просвећености и социјалне правде претпостављају паланачком страху од промена

После низа публицистичких наслова из историјске баштине моравичког краја, Емилијан Протић предочио нам је још један доказ о томе како се култура сећања на знамените Ивањичане може (и мора!) неговати на начин тешко достижне мере одговорности спрам времена прошлог у времену садашњем.

Са изразитим осећајем за епоху и њен утицај на развој личности о којима пише, као и за њихове кључне биографске детаље које сажето и зналачки смешта у оквире завичајне и националне историје, Протић преузима ризик избора познатих земљака. Он притом не намеће свој вредносни суд као коначан и једино могућ, али се, како истиче у предговору, „чврсто држао уверења да реч знаменит подразумева и обавезује потпун склад етике и дела“.

Тако су се поред петорице академика којима је Протић посветио претходну књигу („Ивањички академици“, 2020) у сазвежђу знаменитих нашли ратници, војсковође, црквени великодостојници, народни трибуни, универзитетски професори, градитељи, архитекте, лекари, спортисти, речју, сви они који ће у складу са захтевима времена визионарски померати границе храбрости и напретка заједнице.

Јер шта би друго, примерице, од Сима Јоковића, оснивача варошице подно Голије, мајора Михаила Илића, јунака Јаворског рата, преко Миљка Савића, једног од последњих „пелагићеваца“, Светозара Боторића, пионира филмске индустрије у Србији, Драгише Перишића, секретара америчког председника Рузвелта, па до Милинка Кушића, злосрећног народног хероја и просветитеља, доктора Божа и Драге Спасовић, шта би, дакле, друго у њиховим животним судбинама и стваралачким прегнућима била она златна нит која спаја векове и исписује странице неупитне заоставштине.

Трагајући за сведочанствима савременика, подсећајући на политичка непочинства и идеолошка бешчаћа која су задуго бацала сенку на достигнућа неких од јунака његове књиге, Протић указује и на чињеницу да то драгоцено наслеђе „етике и дела“ не само што није увек благовремено препознато, већ је намерно прећуткивано. Сходно томе, његова колекција коју чини 48 портрета знаменитих Моравичана чува од заборава, расветљава двојбе и преиспитује неправде из прошлости.

Пред читаоцима је дакле књига која се може читати као својеврсни лексикон личности чији животи и дела обавезују све оне који визије прогреса, просвећености и социјалне правде претпостављају паланачком страху од промена.

Исто тако, ову књигу можемо разумети и као узбудљив историјски водич кроз два века стварања и разарања државотворности Србије, а ништа мање и као истраживачки подухват врсног хроничара који у нашој крхкој колективној меморији препознаје непролазне вредности.

Емилијан Протић рођен је у Придворици 1940. године, поред најлепшег ромора реке Студенице. Основну школу похађао је у селу и у Ивањици. Средњу библиотекарску школу и Филолошки факултет (на групи за југословенску и светску књижевност) завршио је у Београду. Вратио се у Ивањицу и кратко време радио као средњошколски професор. Радни век завршио је у „Вестима“ и на Радио Ужицу као стални дописник из Ивањице и годину дана из Ариља. Публицистиком се почео бавити 1994. године кад је објавио животопис школе у Приликама Светлост на брежуљку. Затим следе књиге: Гимназија ивањичка, Ватрогаство у Ивањици, „Јаворове деценије, Све наше године (Дом ученика средњих школа), Век болнице у Ивањици, Вековни бруј на Моравици (ХЕ из 1911), Ој Јаворе, Јаворе (сто година истоименог клуба), 160 година ђачког жагора на Голији и Круг описан ђачком кредом (монографије у школама у Девићима и Кушићима), Листови на ветру (150 година Библиотеке), Ивањички академци, Знаменити Моравичани је његова тринаеста књига. Објављивао је радове у зборницима и часописима из ближе и даље прошлости моравичког краја.