Зоран Шапоњић је био ратни репортер у најтежим данима и годинама новије српске историје и извештавао са ратишта бивше Југославије. Његова нова књига је збирка ратних репортажа и прича о људима “тихе и повучене” Србије до које се тешко стиже и козјим стазама. Реченицу "куд нестаде овог народа", изговорио је шумар Рајко са којим је Шапоњић обилазио пуста села Голије и ето, преселила у вечност.
"Куд нестаде оног народа” нова је књига новинара и публицисте Зорана Шапоњића која се недавно појавила у издању београдске “Информатике”. Његова трећа књига је збирка новинских репортажа које су настајале на ратиштима бивше земље и прича о страдању српског народа на Косову и Метохији, и селима која нестају и којих је све више без дечјег смеха, било да се налазе на Пештеру, Голији, Златибору или у Зорановој родној Новој Вароши.
Књижевни критичар Желидраг Никчевић пише у предговору да Зоран Шапоњић не окреће главу од Србије коју не видимо и за коју нико не зна, већ је јеванђеоском љубављу повезан са њом. Чине је људи који би такође били невидљиви да није Зорановог пера.
-Ходајући, а више лебдећи раскомаданим српским земљама Шапоњић обилази оне којима се нико не одазива, који немају коме да се пожале и њему изненадном госту говоре “више као за себе” - како га дочекују као најрођенијег . А најрођенијег нема, ни тамо где је кућа била пуна чељади. Нема радости ни под расцветалом трешњом – јер њене плодове неће јести унуци стараца који су се вратили - записао је у предговору књижевник Никчевић.
Публициста Михаило Меденица наводи да је слово о делу Зорана Шапоњића заправо слово у славу бескраја.
-Збирка репортажа “Куд нестаде оног народа” је укоричена земљом и небом, а ограничена вековима, па јој се међе могу гледати и догледавати једнако очима предака као и видом потомака! Да слова више не напише, слова ће писати Зораном Шапоњићем, јер свака од ових прича је попарана душа, исплакана суза, отргнути јаук и детињи смех људскога горостаса и новинарског господина – пише Михаило Меденица у поговору. Многе Зоранове репортаже штиво су за уџбенике, скаске чији почетак зароби сваког у овом литерарном сусрету.
- Реченицу коју сам узео за наслов књиге Куд нестаде оног народа, изговорио је шумар Рајко Совић, док смо пре десетак година обилазили пуста села на Голији. Он, који је та села знао из другог времена, кад су била пуна народа, застао је пред једним пустим селом, у коме није остала ни једна жива душа и, као да не верује сам себи, питао и себе и мене "куд нестаде оног народа". А, одговора нема, - каже Шапоњић. Збирка репортажа која је пред читаоцима има много "тешких и тужних прича", као што је судба српског народа после “Олује” и прогона са Косова и Метохије.
“Иван, небески рабаџија”
Отишао је широким путем у велико разним бојама ишарано небеско село златиборски рабаџија Иван Бујић. Вест није објављена ни у једним новинама, ни на једном радију. А и да је објављена, била би бајата. Вест о Ивановој смрти путовала је од његових Корлића, сеоцета на крају Златибора до Ужица неколико месеци. Све од куће до куће, од увета до увета, и тек ономад, по априлском кијамету стигла је и до Ужица.... (Из књиге“ Куд нестаде оног народа”)
Скромност
Зорану Шапоњићу је својствена скромност по чему је частан изузетак у новинарској професији. Упркос бројним насловним странама у водећим српским листовима за њега не постији ни наговештај самохвале. Зоранове новинарске приче о главама које упркос свему носе српску шајкачу стизале су преко штампе у наше куће да нас подсете ко смо и одакле смо. Рођен је 1966. године у Новој Вароши, а дипломирао новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Током новинарске каријере дуге три деценије радио је у “Борби”, “Блицу”, “Гласу јавности”, “Куриру. За све ове листове деведесетих година извештавао је са ратишта бивше Југославије. Од 2016. године уредник је портала “Искра” који је у Андрићграду основао Емир Кустурица. Добитник је годишње награде УНС-а за репортажу 2014. добио Гран при Интернационалног фестивала репортаже “Интерфер” у Апатину. Аутор је књиге репортажа “Љубомирова земља” и књиге путописа из Русије “Руски крст”. Једини је српски новинар који је посетио руски Северодвинск у коме се праве руске нуклеарне подморнице. Ожењен је Слободанком и отац Алексе и Бојане.
Тежи пут
“Човек се као и дијамант само својим прахом чисти и полира”, записала је једна од најумнијих Српкиња Исидора Секулић. Такав животни пут није нимало лак, а његову тежину Зоран Шапоњић је спознао на почетку своје новинарске каријере када је својим пером сведочио о ратним страхотама и бележио тешке и тужне приче о прогону и порушеним кућама Крајишника којих више нема у родном крају и чији су потомци развејани свуда по свету.
Učitavanje komentara...