Паун Петронијевић: „Свет белог бола“, УКС, Свитак, Народна библиотека Пожега, 2020.
Српски културни простор, пун је примера по којима једно књижевно дело, један стваралачки опус, протеком времена добија ону оцену који није имао у време његовог настајања. Овде у Срему најбољи пример за то је Јован Грчић Миленко¹, оспораван за време живота, а након њега уврштен у бројне песничке антологије. Скоро један век касније у југозападној Србији појавиће се песник који је по животној доби, болести и раном одласку са животне позорнице сличан „фрушкогорском славују“ – Паун Петронијевић. Захваљујући упорности Милијана Деспотовића открио сам овог песника јаке песничке речи и особене песничке атмосфере. Наиме, скоро тридесет година траје Деспотовићева племенита мисија да од заборава спаси Пауна и његово књижевно дело.
„Поезија може да буде и нагон и мисао, и хаос и структура, поезија може да буде дивља или смирена, одана или погубна, и умна и безумна и „заумна“, сеновита, осенчена или засењена рођеним блеском, поезија може да буде рај или пакао, пустиња или фатаморгана, глад и утољење, може да буде освета и милошта, јутро на мору, бура, сан летње ноћи, откровење, речи и сила развића, час обнове. Поезија може да буде, може да се збуде, ирационална или рационална. Ма где и ма кад.“²
Шта је за Пуна Петронијевића била поезија? Ишчитавајући Паунову песничку збирку Свет белог бола, могу слободно да кажем – све то! Песмом Исповед Паун ће нам поручити да се поезија не стиди песникових тајни и да је у поезији желео дом свој у ком срце не зебе. А озебло је!
Има у овој збирци песама на основу којих би могли закључити да је Паун био песник домаће идиле. У првој од три песме у циклусу Простор обележен видом, са насловом Има ли ишта лепше Паун нас води кроз годишња доба, у другој пева о воћњаку у којем стабла Кад суша пече и кад је вода / некад шапатом међ собом зборе, у трећој о деци која треба да суде сама себи због недела према изломљеном воћњаку ...и зато нечије стамно дело / мора да сноси друштво цело.
Да у поезији Пауна Петронијевића није све једнослојно и онако како се то на прво читање чини, може се закљутити из ових неколико песама „смештених“ на почетак ове песничке збирке. Зар живот човека, са свим својим добима, није као годишња доба у природи? Зар у стиховима … Има ли ишта лепше на свету / и дивније него што је / када засветли у мирисном цвету, / воће чежњиво, баште ма које… нема младости, а у стиху … лишће већ опада и гране свеле, старости? Код Сељака, чијем животу је посвећено неколико песама, тог хранитеља себе и нас, песник пореди руке (Грубост на длановима је песма / о хлебу рада и завичаја), са срцем (Свако сељачко срце је / песнички нежно до бескраја / и препуно свега што поезију ствара). А душа? У души стално немир од жене, суда и Бога јер Када га мајка роди и српом среже пупак / настаје време патње између глади и дојке.
Доказујући да је живот сељака непредвидив и неизвестан, да његова судбина највише зависи од природе, у песми Сељак и киша Паун посеже за библијским мотивима и Књигом постања. И као што је Господ Бог од ребра које узе од Адама створио жену, тако и без кише сељаку ништа не може да успе (… јер ти ми појиш дроб и њиву да нам се деца роде, / па те волим понекад више од сунца, а ниси ми / памет ни ребро).
Од завичаја који је толико волео и певао о њему, отргнуће га болест. Он ће само физички бити измештен из њега. Не могу више да ћутим далеко од твојих њива, / однесен телом од Тебе на ветру болне белине (Порука завичају). У том завичају … Ја сам најсрећнији пастир на свету… а Богатство је мој поглед без краја... (Богатство). Живот ван завичаја за њега је изгнанство. У песми За рођендан, посвећеној свом драгом сабрату – др Илији Мисаиловићу, он пева Престаће и ова белина бола / у којој умире воља / нас доведених у изнанство / далеко од здравог зова. Кажу да здрав човек има стотину жеља, болестан само једну. И Паун је гајио наду у оздрављење. Бол је школа у којој се на испиту пада, / и поново у коштац хвата, идемо до краја: / дошаптава ми моја вечита нада (Замршена су једра). Ту наду тек што би се „породила“ као зрачак сунца прекривали су тамни облаци, и она, као Тиски цвет4, никад не би дочекала ново јутро. У песми Болне су моје груди он се пита: Дал' су моје болне груди знале, / да у животу само једном свиће? И, сам говорећи себи: „И за мене некад среће биће“, нада … да ми је јутра бела у дане старе да понесем…
„Најмлађе“ песме у овој збирци написаће неколико месеци пре његове смрти. Са Бежанијске косе, недалеко од светала великог града, он сав пун Чежње за завичајем (...Вратите ми моју шуму и поље, вратите ми реку! / … Сваните зоре у завичају) поручује … знам само да сам близу неког врта рајског (Теби име не знам). Човеково „јурење пространством, налажење смисла и продужење трајања“ увек се дешавало уз „гажење сенке“ јер … циљу стављеном на постоље наслућеног краја / која крај није, јер круг је вечит (Ход света).
Рибашевина, санаторијум Кнез Село код Ниша, Бежанијска Коса, били су део животног круга Пауна Петронијевића. Вечити круг о којем је певао су његове песме које је исписао у свом болу и које нас у просторе белине носи његова Плава птица. Ако се боље загледамо у ту његову птицу можда на њеним крилима видимо и Пауна који као косац тражи гнездо међу откосима. Оно што је у песми Слутња корака пожелео свом пријатељу Мирославу Несторовићу, десило се самом Пауну: Семенка плодна биљке проклија / и када падне на кам, / па силна буде, јака и родна за друга лета… Потврђује то и збирка Свет белог бола – девета по реду сабраних песама Паунових.
Детињство проведено у рату и претежни део живота у болесничким креветима од човека би могао да направи заједљивца, незадовољног самим собом и својим окружењем. Паун није био такав. Волео је људе. Био је песник унутрашњег немира у којем су се смењивали ведри погледи на живот са благом сетом. Како се круг његовог живота затварао, овог другој је, разумљиво, било све више. Иако је живот био немилосрдан према њему, усуђујем се рећи да није био незадовољан њиме.
Попут његове птице која је кратко летела и имала незабораван лет, Пауну је кратки овоземаљски живот продужило његово књижевно дело. У песми За твоју одмерену реч, посвећену брату Момчилу, он жели да моје упорно лајање мења за твоју одмерену реч. У то своје лајање ни он не не полаже наду јер Моје лајање ветар носи и нема трага. И превари се Паун - траг је остао!
Секула Петровић
Издавачка радионица „Свитак“ Пожега и Удружење књижевника Србије, објавили су девету књигу поезије из сабраних дела Пауна Петронијевића „Цвет белог бола“. Књигу је ликовно опремио Драгић Петровић Медош.
Појава сабраних дела Пауна Петронијевића изазвала је пажњу књижевне критике тако да књига есеја и приказа о његовој поезији сада има преко хиљаду страна. Новим превредновањем савремене српске поезије, Паун је добио високо место у антологији.
М.Д.
Učitavanje komentara...