Књига „Голи оток - острво мрака“др Илије Мисаиловића представљена је у читалишту Народне библиотеке Ужице. На Голом отоку, међу којима су заточеници били и из ужичког краја, према подацима који варирају укупно је било од 14.000-32.000 кажњеника, док логораши тврде да их је било до 60.000. Према Државном архиву Хрватске наводи се податак од 16.101 заточеника од којих су 44 одсто били Срби, затим 21 одсто Црногораца и 16 одсто Хрвата.
Аутор др Илија Мисаиловић навео је да тема о Голом отоку је срамотна и даље под ембаргом. Оно што је дозвољено научним радницима то може да се истражује, али не знамо шта још није доступно.
- Искористио сам оно што читалац може да схвати као суштину и зашто је то било тако. А било је стравично. Најтеже опужбе су што имамо заробљенике који су прошли кроз немачке, усташке и кроз Голи оток који кажу да је најгори-.
Највише заробљеника на Голом отоку било је Срба и Црногораца јер по Мисаиловићем речима највише смо били везани за Русе. Страдали су они који нису могли до пола дана да хвале Стаљина а после подне да га пљује. Ти су завршили на Голом отоку. На Голи оток су отишли најоданији комунисти и како се каже „револуција једе своју децу“.
- Веровати у рушење власти је један циљ, а одржавати власт је други циљ. Оно што је важило да се власт освоји и да се хвали Стаљин, а кад се власт освојила Стаљин више није био потребан. Како је Јосип Броз извео тај маневар то је питање архива, али да сам победи то није могао – истакао је за „Вести“ Мисаиловић.
О Голом отоку има мало историографских и научних радова тако да ће ова књига бити значајан допринос. Посебно је важна и за проучавање историје ужичког краја у време социјализма, као и судбине појединаца у тешким временима као што је био сукоб Југославије са Информбироом.
Љубинка Шкодрић, виша научна саветница Института за савремену историју и рецензент књиге рекла је да значајно за ову књигу је што аутор је објединио део објављених постојећих сећања, али и велики број нових сведочанстава и приче о људима за које нисмо имали до сада довољно података.
- Прича о судбини Браниславе Бране Марковић која је једна од жена са најдужим кажњеничким стажом на Голом отоку и Светом Гргуру, затворима који су били намењени за жене.Та жена је била феномен Голог отока зато што је била непоколебљива и није пристајала на преваспитање и као таква је на крају пуштена и мучила се са егзистенцијалним проблемима и била поново хапшена.Крајем 1965.године она је извршила самоубиство на мајчином гробу - навела је Шкодрић.
За историју ужичког краја су и до сада необјављена сећања Војислава Смиљанића, синовца нашег познатог генерала из Првог светског рата Крсте Смиљанића.
- Војислав Смиљанић прво је био у Краљевој гарди, затим у немачком ратном заробљеништву, а после рата изградио је значајну каријеру у југословенској војсци, али и страдао и он и његов брат на Голом отоку. То је сведочанство о судбини у бурним временима - додала је Шкодрић. Она закључује да су сведочанства о људима толико интригантна да многа од њих заслужују и филмску екранизацију.
Поред страшних траума које су преживели они су нашли у себи и хуманости и живели бољим животом од онога што су примењивали њихови чувари преваспитачи на Голом отоку. Једна од главних парола на Голом отоку била је „брига партије за наше здравље је светао пример човечности“.
Презентацију о четири логора на Голом отоку, од којих је један био женски представила је Весна Лучић, професорка историји наводећи податке о тој „човечности“ и мучењима у логорима од којих је најстрашнији био Петрова рупа.
- Затвореници нису могли да побегну јер су били слаби и неухрањени, а они који су покушали били су на страховит начин мучени. Логор је настао током Првог светског рата где су били руски заробљеници, а политички логор за ибеовце био је од 1949-1956.године мада је и касније било политичких затвореника у овом логору-рекла је Лучић.
Одлуку о овом логору донео је Јосип Броз Тито са Александром Ранковићем, а на предлог Едварда Кардеља на основу описа острва Ивана Крајачића који је био на челу хрватске Удбе. Логор је организовала Хрватска Удба на челу са Иваном Крајачићем, а велику улогу у организацији одиграо је Црногорац Јово Капичић.
- Прву групу за дочек затвореника чинило је 600 усташа, осуђеника из Старе Градишке који су доведени на Голи оток да дочекају затворенике. Голи оток током овог периода посетили су Милован Ђилас, Александар Ранковић, Добрица Ћосић и Коча Поповић.
Затвореници цивили били су кажњавани због ибеовске пропаганде, ширења ратне психозе, подржавања Стаљина, вицева и песама о Титу… Велики број оних који су били на Голом отоку по изласку није смео да прича о томе шта се дешавало, а то ћутање је настрашнија прича Голог отока.
Нико никада није одговарао за ове злочине, него није ни поставио питање оговорности за мучења која су се дешавала.
Učitavanje komentara...