Треће фестивалске вечери Градско драмско казалиште Гавела из Загреба извело је представу Наш разред Тадеуша Слобођанека у режији Јасмина Новљаковића.
„Наш разред“ је истинита прича о грађанима једног места у Пољској који су помогли убијању 1.600 својих суграђана Јевреја током Другог светског рата и уселили се у њихове куће.
Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: Овај комад погађа изузетно важан проблем – како је зло у суштини банално и како се понавља. Догоди се ужасан злочин, а они који су преживели настављају даље. Последице се вуку кроз деценије. Живот хоће да иде даље, али несреће се гомилају, а суочавање са оним што је учињено се избегава. Због тог општег бежања од учињеног, овај комад је изузетно актуелан.
Зоран Стаматовић, селектор ЈПФ и директор НП Ужице: Био сам сигуран да ће једна од представа са овим насловом доћи на Фестивал, а определио сам се управо за ову, јер је у неким елементима хармоничнија и боље учитава писца. Ово је универзална прича. Могла је бити прича Хрватске, Србије, могла се догодити било где. Као таква, заслужује место у позоришту. Она драматизује како је могуће да се љубав у једном разреду претвара у смрт, ужас и бес. Затим одједном, као да се ништа није десило, завршава се рат и поново почиње љубав. Да ли је човечанство тиме благословено или проклето, нисам сигуран.
Наталија Ђорђевић, као Рацхелка, касније Марианна: Пробе су биле захтевне, али и прекрасне. Ми смо један организам. Ако неко мало падне, остали га подижу. То је дивно заједништво за које верујем да се осећа и у публици. Након неког времена, осећали смо се као да смо заиста заједно у школи.
Антонија Станишић Шперанда, као Зоцха: Хтели смо да ову причу повежемо са данашњицом, али и покажемо да нико од нас није само добар или само зао. Околности су те које чине убицу. У неким околностима, то може бити било ко – ви или ја. Месец дана после почетка наших проба, почео је рат у Украјини. Било је девастирајуће схватити да то није ствар прошлости, већ да се исте ствари понављају. Пол Валери је рекао да ратове воде људи који се не познају и не мрзе због одлука људи који се познају, мрзе, али се не убијају. Мислим да је то суштина овог комада.
Јанко Ракош, као Менацхем: Када се људи доведу до таквих ситуација, вероватно морају прибећи крајњим потезима, као што је напуштање дома, породице, земље. У једном тренутку се деси да човек коме је нането зло мора да почне да се свети. Иначе је све узалуд и изгледа као да пристаје на све.
Ивица Пуцар, као Хениек: Хениек покушава да нађе разлоге и начин да настави даље. Свако мора наћи свој начин. Наш режисер је студирао у Пољској и добро нас је упутио у историју те земље. Ми на овим просторима мислимо да имамо најтежу прошлост. Схватили смо да је њихова прошлост тежа од наше – са једне стране Немци, са друге Руси, са треће Јевреји, а између себе се деле на леве, десне… Како све то преживети и наћи начин да се иде даље? Заиста тешко. Мој лик је пут тражио у вери.
Филип Крижан, као Зyгмунт: Мислим да је редитељ желео да заврши са децом, да би се завршила сприрала, прекинуо круг зла. Желели смо да ми као извођачи будемо идентични вама у публици, на крају и на почетку.
Мартина Чвек, као Дора: Често заборављамо да одређене приче које су део историје у себи већ поседују записану величину. Мени се свиђа тај документарни приступ. Давање поверења причи за коју сви знају и тексту који већ поседује величину, на неки начин распирује личну машту код гледалаца.
Иван Грчић, као Јакуб Кац: У току проба смо схватили да публика емотивније доживљава делове које препричавамо ако их као извођачи „охладимо“ , него када их ми проживљавамо. Тада публика емоције преузме на себе. Зато приповедамо хладно. Разред почиње и завршава заједно, на гробљу.
Енес Вејзовић, као Włадек: Włадек припада телу политичке апатије. То су људи који једноставно живе између добра и зла и не занимају их околности, какве год оне биле. Све се спаја са песмом Мартина Нимелера: „Када су дошли по комунисте/ ја сам ћутао/јер нисам био комуниста. /Када су затворили социјалдемократе/ја сам ћутао/јер нисам био социјалдемократа. /Када су дошли по синдикалце/ја се нисам побунио/јер нисам био синдикалац./Када су дошли по мене/није преостао нико да се побуни.“
Хрвоје Клобучар, као Рyсиек: До деструкције у овом комаду, али мислим и иначе, долази због ускраћене љубави. Овде је разлог баналан - ускраћена љубав једне девојке. Осим тога, издали су га пријатељи, мучен је. Све то у њему ствара жељу да узврати још јаче. То је круг који не можемо затворити. Надамо се да позориштем можемо бар пробати затворити круг насиља. Зато, сви у позоришта, а не у ратове.
Андреј Чањи, позоришни критичар: Брзо ми је било јасно да је ово савремени драматуршки облик који је заживео и код нас. То је наизменично смењивање два модуса изражавања – драмског који говори у презенту и наративног, који говори у перфекту.
Ужичка публика је Наш разред оценила са 4,1.
У суботу, 4. новембра на репертоару 28.ЈПФ је представа Иванов, Антона Павловича Чехова у режији Паола Мађелија у продукцији Народног позоришта из Сарајева.
У оквиру пратећег програма фестивала 4. новембра од 17.30 часова на малој сцени Народног позоришта биће изведена представа Неодустајање, ауторски пројекат Марије Меденице.Карте за представу су бесплатне и могу се преузети на билетарници позоришта.
Učitavanje komentara...