Друга представа коју је публика могла да видим на 25. Југословенском позоришном фестивалу је ауторски пројекат редитеља Саше Аночића „О медвједима и људима“, у извођењу глумаца Народног позоришт из Сарајева.
Др Марина Миливојевић – Мађарев: Синоћ смо гледали представу о великим, а вечерас о малим злочинима. Гледали смо приче малих људи у којима може заиграти свако од нас. Ово је и представа о смрти. Јако ме је погодило што је и последња представа Саше Аночића.
Медиха Муслиовић, као Зденка: Видело се да је ово Сашина интимна и најважнија прича. Било му је јако стало да ради ово, да је исприча. Сви ликови су они који су били у његовом животу. Он их је посматрао и доживљавао. Неки су били јако блиски, у породици, неки су били пријатељи, неки познаници. То су били људи који су га се јако тицали. На основу тога је одлучио да напише овај текст и уради представу. Много је његовог живота, страхова, дилема, трагедија у овој представи. Радили смо интимну, емотивну причу. Као ансамбл смо били срећни што је дошао такав човек, са којим можемо да растемо. Недавно нас је јако потресла вест да он више није са нама.
Милан Павловић, као Градимир: Са задовољством, лагано сам прошао кроз цео процес. Постали смо пријатељи, колико је могуће за кратко време. Страшно ме је потресла вест да га нема. Десило се да је представом заокружио цео свој живот.
Мерима Лепић Реџеповић, као Катарина: Ведран и ја смо разговарали о нашим карактерима и стално смо говорили да немамо проблем, као мали људи. Он је понављао да увек жели да ради причу о малим људима и великим проблемима. Предложила сам да у првој сцени то буде брачни пар који не може да има децу, а он је сутрадан дошао са написаном сценом. Имали смо слободу да утичемо на представу. Све у вези овог процеса је било чудно и тешко, у јеку пандемије. Прекинули смо процес само пар дана пре премијере, јер се један колега разболео. Све је било баш у складу са тим да смо мали људи са малим проблемима. После премијере, Саша је отишао, преселио се у своју представу.
Иса Сексан, као Златан: Мој лик је видљив, али у ситуацијама у којима има свађе – није видљив. Такви би сви требало и иначе да будемо – у свађама невидљиви, а када је све у реду да будемо ту. На крају се појавим, иако и ту постоји проблем. Златан то изгура ради финалног поздрава са човеком са којим је провео већину времена.
Минка Муфтић, као Баба Пирошка: Саша је очигледно желео да се поигра са видљивим и невидљивим светом, са илузијом и стварношћу. Старе културе и цивилизације постављају питање: да ли је ово реалност или илузија. Она јако добро види, планира, има визију. Живи у уобразиљи. Да није уобразиље, не би било ни наше уметности. И сама тако живим колико могу. Када не могу, онда се суочим. Иначе, први пут у животу сам у Ужицу и вечерас ми је било веома пријатно. Боравак овде ме је обогатио.
Александар Сексан, као Јадран: Као глумац сам имао хиљаду питања док смо радили. Имао сам и глумца у улози редитеља, па сам очекивао да ћу добити конкретне одговоре. Ипак, на много шта ми је рекао да „не замарам главу тим“. То ми је изазивало још више конфузије. У неком тренутку једноставно пристанеш на то да играш са невидљивим партнером. То ми је померило границе и извело ме из зоне комфора. Размишљали смо о крају, који није такав у оригиналном делу. Одлучили смо да урадимо овако, јер је ово, на жалост балкан, где су срећни крајеви реткост. Његов је одабир и песме, која подсећа на Југославију и неке фине ствари. Песма је тужна, као и крај. Он није постао убица, али је имао чин револта.
Нерман Махмутовић, као Свебор: Мом лику је све дозвољено, он нема проблем са невидиљивим светом, има дијагнозу. Мој проблем је било то што је морао да има неки карактер, није могао изаћи на сцену само са дијагнозом. На Салетов предлог, са којим сам се сложио, он је добар човек. То није лако играти на сцени, а када има и дијагнозу, онда је још теже. Још радим на улози и ако представа буде имала, примера ради, педесето извођење, онда ћете можда видети како изгледа коначан лик. То није толико видљиво, радим класично, школски, од Станиславског не идем нигде. Покушавам да то буде изнутра. Кад то радим споља, ту је Милан да ми каже да не глуматам.
Бојан Муњин, селектор ЈПФ: Пре свега, желим да се захвалим Алмиру Имширевићу, који ме је упозорио на ову представу. Ово је фестивал у времену страха, подвига и смрти. Умрло је много глумаца, режисера, људи из позоришта, на свим странама. У том зноју и страху, Алмирова препорука за фестивал који смо направили у недоба је била јако важна. Он је био мали, добри дух ове представе. У представи од синоћ, глумац који игра 15-годишњег дечака је рекао овде да увек покушава да направи нешто добро, а испадне лоше. Вечерашња представа заправо говори о томе да сви носимо меду са собом, а све испадне лоше. Интересантно је да представа почиње молитвом. Човек се моли да би био добар и изашао на прави пут, а након тога иде читава ова представа. Ако тој молитви додамо реченицу из старих верских књига, она би гласила: „Боже, колико кошта да продам своју душу, а колико кошта да је повратим...?“ О томе говори ова представа. Сви се трудимо да урадимо нешто добро, а свакодневно учинимо по неки мали злочин.
Алмир Имширевић, критичар: Прво извођење ове представе за мене је било онлајн. Пуно се разликовало од представе у сали. Слично се дешавало са гледањем представа у рату. Људи у салу улазе без љутње и без потребе да буду критичари и проналазе
грешке. У таквим околностима сте сасвим сигурни да да делите нешто асолутно исто са људима у сали. Са глумцима делите и страх, који смо мало заборавили претходних година. Пандемија нас је подсетила. Мени је тај део, који нас подсећа да смо људи, веома битан.
Učitavanje komentara...