Југословенски позоришни фестивал настављен је представом “Радничка хроника”, у извођењу глумаца Народног позоришта из Суботице. Представу је, по тексту Петра Михајловића, режирао Вељко Мићуновић.
Др Марина Миливојевић – Мађарев: Драма „Радничка хроника“ је добила награду за најбољи домаћи драмски текст на Стеријином позорју, 2009. године. Када се тај комад појавио, био је веома занимљив јер је отворио нову тему – радници као жртве транзиције. Пре тога је било представа које су говориле о жртвама транзиције. Ти јунаци су углавном били жртве рата, прекомерне употребе дроге и уопште разноврсних неснађености. Петар Михајловић је први у низу комада у центар ставио раднике и њихову причу. Он их је поставио у складу са начином на који су се радници медијски представљали кроз исцрпљујуће, дуге штрајкове. Вељко Мићуновић и Слободан Обрадовић су направили врло фин штрих и чини ми се, побрисали оно што их је сувише везивало за прву деценију 21. Века и нагласили најважније – страх малог човека пред ужасима капитализма и његова одважност, спремност да се бори за изгубљена права.
Вељко Мићуновић, редитељ: Фокус је од почетка било питање како приступити теми која је општа и више се никога не тиче, да буде атрактивно у позоришту, а да не уђемо у патос. То је, чини ми се велики посао био за све нас. Постављају се питања: да ли је радник жртва или херој, да ли је протагониста или антагониста? Данас први пут имате чуднију, парадоксалнију ситуацију: радна места наводно постоје, али су плате брутално мале. То је апсурд да нема више ко да ради. Кренули смо од питања: шта би било када би радници једног дана престали да раде, да славе живот на хлебу и води, макар чекајући смрт? У том контексту, Мислим да је Петар добро антиципирао неке ствари. Данас када гледам представу после отклона од короне и свега што нас је снашло, чини ми се да имамо још доминантнију ситуацију у којој се то језгро проширило, метастазирало. Мислим да ни Петар није писао представу о фабрици и да комад сеже дубље у друштвени проблем, друштвену немоћ да се изборимо са главним проблемима.
Слободан Обрадовић, драматург: Ова представа је настала у тотално другачијем времену, пре оптерећености пандемијом. Тада је то било на другом континенту, није било наша стварност. Данас је доживљавам на потпуно другачији начин. Данас то више нису радници у фабрици, већ смо сви ми постали радници на ивици егзистенције. Петар креће од документарне чињенице коју одмах изврће, по принципу: то је био догађај који је био интересантан до четвртка, а у петај је стигла нова вест. Он гази по апсурду бавећи се темом немања емпатије, што се више не односи само на раднике, већ на све сегменте друштва. Живели смо у времену у коме ако паднете на улици нико неће да вам прискочи у помоћ, пре ће да вас прескочи. Ако нешто добро у корони постоји, то је чињеница да се појавила нека врста емпатије.
Оliveра Ђорђевић, директорка драме на српском језику НП Суботица: Наше позориште је баш иамло право на ову представу, јер смо једино позориште у земљи које ради у фабрици. Немамо своју зграду од 2007. године. Многа позоришта су остајала без зграда и добијала нове зграде, а ми смо још увек у фабрици. То је простор фабрике „Младост“. Када дођете у Суботицу, имате три Титове фабрике, које су тада радиле. Када смо ми дошли, фабрика је још радила. Ми смо људе, које наши људи тако дивно играју видели. Они су били у дворишту, мало радили на машинама, мало штрајковали, а онда нестали, а ми смо остали у њиховом простору. Простор који видите на сцени је заправо изглед наше пробне сале. Ово је текст који је морао да сачека нас. Билоје толико лично да је морало да се деси. Плакала сам на првој генералној проби, јер они заиста то осећају. Добар део времена ту је прокишњавало, било хладно или претопло... ми јесмо ти радници.
Игор Грекса, глумац и сценски покрет: Заслуге за сценски покрет у овој представи иду целом ансамблу, јер да не играмо сви заједно, не би тако изгледало. Чак смо се шалили да се ова представа гледа периферним видом, јер гледаш напред, а крајем ока видиш ко је када пипнуо столицу, окренуо је, сео, изашао, ушао, окренуо се, стао... Скоро све одлуке смо доносили колективно. Свако од нас је подједнако важан зупчаник, који ако не функционише – механизам се квари. Ту је и људска инсталација на улици, која се од умора распада.
Јелена Михајловић, глумица: Ми смо се дуго борили да убацимо женске монологе које је Петар имао написане, а ми смо их пробали. Слободан и Вељко су у једном тренутку рекли да ћемо пробати да осетимо у ритму и емотивно, где им је место. Никад нисмо осетили. Петар у финалној верзији такође није оставио те монологе, јер нема места за њих. Размишљала сам зашто је тако. Схватила сам да је све што треба да знамо о положају жене, оно што од њих чујемо. Кроз њихове монологе чујемо разне женске судбине. Имамо сцену у којј породица једе пасуљ, а жена на придику одговори: „ко хоће, има још“. Мислим да је положај жене у нашем друштву стао у ту једну реплику, на поетски, фигуративан начин. То што смо женске судбине чули, а не и видели, такође је права слика нашег друштва у коме оне нису видљиве. За место се боримо, јер се не подразумева да је наше.
Срђан Секулић, глумац: бавимо се друштвеним положајем човека, али и личном причом, мој лик понајвише. Било ми је занимљиво да радим на том делу око његове жене, ћерке, сина, запостављање породице кроз борбу за бољи положај у фабрици. То ми је било најдирљивије. Чини ми се да ти изрази: радничка класа, радничка хроника, радничка права... данас имају анахрон, застарео призвук. Зато ми се допада оно што је Слободан урадио, јер ова прича треба да се рашири на све нас, на сваког човека и његов положај у друштву. На крају крајева, ни глумци и запослени у позориштима не стоје много боље од тих радника. Чини ми се да смо успели да од анахроне теме направимо представу која је актуелна и универзална и свевремена.
Бојан Муњин, селектор ЈПФ: Представу сам гледао пре пандемије, која је само разоткрила све кључне теме које имају везе са егзистенцијом, смислом и мукама живота. Овај фестивал у својих 25 година покушава да буде ту, близу, данас, са људима и темама које нас се данас тичу. Ова представа без сумње има велику, у готово егзистенцијалном смислу јер говори о „сада“. Наравно, она има вредност и у поетском смислу и избору сензибилитета игре. Све заједно је јако важно за овај фестивал. Пре 7-8 година смо приказали „Радничку хронику“ из Бањалуке, а време се толико убрзало да је она тугаљива прича у којој јунаци још имају своје приче, лица, имена, сада прича у којој смо потпуно дехуманизовани и деградирани. Таква атмосфера постоји, а имена више имена.
Алмир Имширевић, критичар: Драго ми је када се покрену неки точкићи, за које сам мислио да већ дуго стоје и да ће заувек стајати. Представа ме натерала да размишљам о томе да ли уопште знам дефиницију – ко су радници? Имам срећу да припадам генерацији која познају ону синтагму – радници, поштена интелигенција и да сам из породице у којој смо препознавали ко су радници. То су они који су у свом послу прљали руке. Ми из позоришта се гурамо у тај свет. Праве раднике ретко виђамо и виђаћемо их све ређе. Подсетила ме је ова представа на Чаплиновог радника и машину за коју је Чаплин већ био свестан у шта ће нас претворити.
Представа је добила оцену 4.22, а последње вечери публика ће моћи да погледа представу у копродукцији новосадског и будванског театра Употреба човека у режији Бориса Лијешевића.
Učitavanje komentara...