ЈПФ: Дрвеним мачем на пожар

Трећа такмичарска представа овогодишњег Југословенског позоришног фестивала, коју је публика оценила са оценом 4,95 је "Путујуће позориште Шопаловић" по тесту Љубомира Симовића, у режији Јагоша Марковића и извођењу глумаца Југословенског драмског позоришта.

Марко Јанкетић, као Филип Трнавац: Ова представа је посвета не само Југословенском драмском позоришту, већ сваком позоришту. Она је посвета глумцима и ономе што нам се дешава у свим злим временима. То је борба са злом, разарањем, пожарима у које улећемо са дрвеним мачем. То је борба поезијом, позориштем, уметношћу, љубављу... против мржње и ружноће.

Олга Одановић, као Јелисавета Протић: Ова представа говори о дубокој вери у ово што ми радимо. Шта значи уопште позориште, чему оно служи? Ово је прича о дрвеном мачу, њиховој дубокој, непоколебљивој вери и непресушној енергији да своје позориште сачувају. Ова прича је актуелна и у овом тренутку. Љубомир Симовић је такав писац, ванвременски и овај текст је толико генијалан и фантастичан, да када га изговарате на сцени, у свакој реченици се много тога крије. Пре свега, за мене је ово и прича о лепоти, дубокој вери и слободи.

Драган Бјелогрлић, као Василије Шопаловић: када је била премијера ове представе, ја сам такође био у публици. Не играм често у позоришту, али постоје моменти у којима када се заврши представа осетим тугу што је тако. Ово је била једна од тих представа. Пре десет дана ме је назвао јагош Марковић и питао да ли хоћу да „ускочим“ да би се представа одиграла овде, на Фестивалу. Тако да имам и импресију, као гледалац, али вечерас сам први пут био, како каже Љуба Симовић: „на позорници, ал нисам био у црној рупи која је гледа“. Мислим да је ово један од најбољих позоришних комада на српском језику, а Љуба Симовић један од највећих живих песника. Векови ће проћи, овај комад ће се играти.

Анита Манчић, као Гина: Захвалила бих се колеги Драгану  Бјелогрлићу што смо вечерас овде, то је велика храброст. Захваљујем се и публици, без које позориште не би ни имало смисла. Ова сарадња позориша и публике вечерас, као и судар живота и позоришта у представи је нешто што је очигледно и једни без других апсолутно не можемо. Мој утисак је да је позориште нападнуто и споља и изнутра. Имамо судар, подршку, напад и одбрану. Надам се да ће право. Озбиљно позориште све то преживети.

Љубомир Бандовић, као Благоје Бабић: Све је то магично, јер је ово једина уметност где се док се ствара и – гледа. Ви нас видите док проживљавамо све ово и док пролазимо кроз све. Сви ми глумци бирамо да живимо у некој својој реалности, везано за одређену улогу, коју у том тренутку радимо. Ипак, Филип се тога држи зато што ова „реална реалност“ нема смисла. Он једини докаже на крају да његова конструисана реалност има смисла. Полажући исусову жртву, он спаси један живот, спаси трупу, једног човека од неправедне осуде. Тако позориште постаје лековито, као што је и ова представа многима који је гледају, али и нама који је играмо.

Ирфан Менсур, као Мајцен: Праизведба овог комада је била у Југословенском драмском позоришу, режирао је велики Дејан Мијач и направио велику представу. Мало другачије је текст прочитао велики Јагош Марковић, који је направио представу која полако и сигурно слути на блокбастер Југословенског драмског позоришта. Нећете веровати, ово је четврта представа коју смо одиграли, а премијера је била 8. марта, пре дана пре затварања свих позоришта. Морали смо да се вратимо у представу. Захваљујући Бјелогрлићу који је имао толико храбрости да „улети“ у представу смо овде. Успело је уз његову лудост, али и помоћ нас и нашег суфлера, Ксеније. Овај комад се игра у целом свету. Слути на посвећеност старом југословенском драмском позоришту, али преведена је на неколико језика и постаје један од позоришних класика.

Јована Беловић, као Софија Суботић: сваки пут када читам овај комад, имам утисак да је представа посвећена неком или нечему другом. То је вероватно тако зато што смо ми мали и не можемо да схватимо колики је заправо овај комад. Мислим на нас млађе. Управо размишљам о томе да је заправо посвећена сваком бићу које је икада имало икакве везе са позориштем, у којој год да је функцији. Говори се о забрани позоришта, а мислим да младог човека још више боле и пеку те прве забране, на шта год да се односе. То рађа бунт у теби и константно имаш потребу да оствариш то што желиш.

Сања Марковић, као Симка: Ово је предивна, искрена, љубавна представа. Тиче нас се свих. Нас дира, а надам се да је и вас нешто дирнуло. У представи, Симка схвати шта је то позориште, схвати да су то сакривене, најискреније, најтананије емоције. Сада се то, уз реалност у којој живимо, још јаче осећа.

Милош Самолов, као Милун: Ово је прилична парадигма са данашњом политиком. Тај моменат уживања у туђој несрећи даје спецификум тој ситуацији.

Бојан Муњин, селектор ЈПФ: Узбуђен сам као и сви вечерас у сали, јер је ово тема свих нас. Говори о глумцима у рату, али и свима нама. Сви се препознајемо у Симкином дворишту, између страха и подвига. То је слоган управо овог времена и нашег живота. Увек се одлучујемо између страха и подвига, жртве и издаје.

Алмир Имширевић, критичар: Опет смо се дотакли приче о ратовима. Ова представа је одлично обрадила тему емпатије и шта значи уживети се у улогу неког другог. Овај текст говори и о онима који то не разумеју, који исмејавају. Свих ових година највише нам је недостајала емпатија.

Др Марина Миливојевић – Мађарев: Била сам на премијери ове представе, која је била 8.марта прошле године, што је било седам дана пре ванредног стања због вируса корона. Дакле, у тренутку када почиње „време страха“. Праизведба комада је била на сцени ЈДП у октобру 1985. године и играна је изузетно успешно, више од сто пута, све до рата, све до „времена страха“. Радња комада је смештена у Ужице, у тренутку када је окупирано, у „времену страха“. Ипак, ова представа не говори о страху, већ о подвигу, о борби уметника за њихово право на живот, уметност и за позориште. Ову представу сам доживела и као својеврсну посвету југословенском драмском позоришту.

Бранко Поповић, редитељ НП Ужице: Када су Швајцарци радили чувену представу Љубе Симовића, све до премијере су веровали да је Ужице митски град, јер се помињу Сињевац, Глуваћки поток, Житна пијаца...Пред премијеру су звали Љубу да питају да ли је то тачно и тако сазбали да Ужице као такво заиста постоји. Сценограф, фотограф и глумица која игра главну улогу су били моји гости три дана. Обишли су град, фотографисали и одушевили се. Рекли су да су ментално потпуно променили слику о свему, када су схватили да није реч о измишљеним топонимима.