Кроз период индустријализације, масовније градње, па до дивље урбанизације, потиснута у послератном периоду, препорођена током последњег рата, као неприкосновен бисер архитектуре чврсто се одупирући зубу времена стоји Јокановића кућа.
Пленећи доксатом оплемењеним цвећем, специфичним стилом градње, представља један од значајних споменика градитељства средине 19. века.
Кућа је након Другог светског рата национализована, посебно што није било наследника и многе породице које су у њој провеле део живота, оставиле су неизбрисив траг. Упркос томе, циљ Народног музеја Ужице, након преузимања објекта и мањег дела дворишта 1988. године, био је да архитектуру екстеријера и ентеријера приближи оригиналном објекту. Не улазећи у архитектонско – мајсторске детаље, близина парка недвосмислено указује да је скоро сваки Ужичанин проводио време на „подзидици“, где су се јављале прве љубави, пријатељства, доказивала снага...На тај начин Јокановића кућа је наставила да води једну паралелну врсту живота сем оног музејског на спрату.
Можда је управо то разлог што Ужичани кажу да спрат практично нису ни примећивали, али да данас када дођу у посету откривају наново овај скривени драгуљ Ужица разумевајући начин живота кроз три тематске целине које чине сталну поставку – Оријентална соба (средина 19. века), Девојачка соба (из заоставштине Даре Поповић крајем 19. века) и Салон са почетка 20. века.
Романтични амбијент је био потпун док је на данашњем месту великог мултифункционалног објекта била кафана, старијим Ужичанима позната као „Лужничка долина“, поплочана истим каменом као и двориште Јокановића куће, једноспратна, приступачна и увек пуна гимназијалаца.
Некадашњи подрум Јокановића куће, такозване „Пецаре“, данас је галеријски простор у ком се организују тематске изложбе, док је на спрату читавом десном страном простран доксат одакле се улази у објекат са сталном поставком.
Иако је споменик културе, Јокановића кућа је данас далеко ближа душтвеном животу града, чинећи његово језгро, уз непосредну близину Градске галерије, Градског културног центра, Ужичке гимназије и Цркве Светог Ђорђа.
Сада, нешто више од 150 година након изградње Јокановића куће и 30 година од њеног званичног отварања за посетиоце, она и даље плени својом лепотом, а ми као кустоси преузимамо на себе да је сачувамо и наредних 150 година.
Невена Пантић, виши кустос, етнолог-антрополог Народног музеја Ужице
Učitavanje komentara...