Газдинство Ћосића једно је од најуспешнијих у ужичком крају. Простире се на осам хектара земље од које су два хектара под малином за коју је Горан урадио бушотине за воду, свестан данка који односи суша.
-Пре двадесет година није нам било лако, ни мени, ни супрузи, ни мајци, да се у ситуацији када сви одлазе са села, ти се враћаш на село и бориш – каже за ,,Вести” пољопривредник који је међу првима у Златиборском округу основао фарму кока-носиља Горан Ћосић.
Заменити пољопривредом сигуран посао у Наменској ,,Првог партизана” то су могли само Ћосићи – Горан и Милица из Волујца. Кључни моменат догодио се 2002. године када је Горан одлучио да остане на пољопривреди после трагичне погибије оца Николе са трактора, угледног домаћина који је био врхунски произвођач кромпира. Каже да је тада преломио, јер није могао да занемари очев труд и рад и све што је стварао за њих. Ишао је у сусрет и потреби за даљим образовањем деце и школовањем два студента. Син Александар данас је успешан архитекта који ради велике пројекте, а кћерка Катарина адвокат. Газдинство Ћосића једно је од најуспешнијих у ужичком крају. Простире се на осам хектара земље од које су два хектара под малином за коју је Горан урадио бушотине за воду, свестан данка који односи суша. Инвестирали су и у своју хладњачу „Ћосић фриго“ која се налази поред пута за Кадињачу. Производња јаја и фарма кока основна је делатност, мада као на сваком пољопроивредном газдинству држе и овце и краве. О томе шта је његово животно правило једноставно каже „не можеш за свој лични неуспех кривца увек тражити у другом и стално пребацивати кривицу на другог“.
-Мој отац је стварао и мучио се кроз живот за све нас. Пре двадесет година није нам било лако, ни мени, ни супрузи, ни мајци, да се у ситуацији када сви одлазе са села, ти враћаш, бориш и желиш да од свог рада школујеш децу и од њих направиш људе – збори педесет петогодишњи Горан Ћосић из Волујца кога смо током првог сусрета затекли у послу електронског слања пословних докумената. Почетке искључивог бављења пољопривредом везује за фарму кока која је донела први новац.
-Први озбиљнији новац донела је фарма кока и производња јаја, односно продаја јаја у Бајиној Башти, Ужицу, Златибору, „Чиготи“. Све од објеката које имамо било за јаја, овце или краве је регистровано као и за хладњачу дозволе. Малину смо гајили на десет ари, а после 20 година имамо око два хектара са свим сортама не само виламет, већ и микер, полка, тјуламин и друге. Проширивали смо засад својим радом, супруга, мајка, деца и ја. Ћерки није било тешко да спрема ручак радницима, а сину да седне на трактор. Децу смо васпитавали да се од рада живи и стиче и никако другачије – приповеда Горан о развоју газдинства у протекле две деценије док разговарамо у дневном боравку породичне куће чији изглед, двориште и модеран намештај сведоче о томе са колико је љубави и укуса стварана и умећем млађег нараштаја.
Мали и велики
-Цена јаја сада је у реду, јер су стале цене концентрата. Уколико будемо морали да мењамо опрему и увозимо често већ превазиђену са Запада, а за нас су то улагања од двадесет-тридесет хиљада евра, питање је како ће се то одразити на фармере. Ја сам за то да одмах уводимо најновију опрему са слободним шеталиштем за коке и будемо у рангу са западним фармама. И зато опрезно са малим фармама од две до пет хиљада кока-носиља, треба им подршка и помоћ, јер све остало води у монопол великих са преко 100.000 кока, а можда и гашење малих што нико не жели – сматра Горан.
Саговорник „Вести“ не заборавља да каже да данас човек мора да буде образован пољопривредник, да прати сајтове и конкурсе, учи језике, интересује се шта је ново у производњи, јер су многи одустали од пољопвивреде из страха од времена које је у производњи хране донело много новина. Додаје да са седам-осам хектара може пристојно живети на селу уколико се прате кретања и потребе тржишта. У сезони малине са тридесет пет берача и 15 људи у хладњачи Горан запосли педесет Ужичана. Каже да се око двадесет људи сваке године више јави за бербу него што му је потребно због коректног односа.
-Уколико си коректан радна снага није проблем – додаје Горан уз напомену да Ћосићи самостално малину доведу до бербе са потребном механизацијом, а то су тарупи, атомизери за прскање, два трактора. Трећи трактор стиже за два месеца. Према њему производња малина и сеоски туризам су веома значајни за развој ужичког села.
-Мора се десет година унапред планирати како развијати село. Када дође проблем он се тада не решава. Ужичке фарме су имала 45.000 кока-носиља пре десетак година, а сада имају око девет-десет хиљада и три-четири пољопривредника који их и даље држе. Стижу нам нове обавезе у на фармама у вези опреме што све значи нова улагања и све су то нови изазови– каже он. Изазова је био и када је производио 50-60 тона кромпира и када је цена била таква да су кромпир сељаци бацали и зато оријетација на малину.
Сматра да треба више радити на оживљавању сточарства, јер је и у Волујцу као и другим селима пре десет година било преко 200 крава, а сада једва десет. У штали Ћосића су две, а стајско ђубриво неопходно малињаку не изостаје. Нажалост, није нам на понос што се у појединм сеоским продавницама може пазарити само млеко из Пољске. Горан је тринаест година председник Месне заједнице Волујац у којој су Ћосићи најбројнија фамилија са тридесетак кућа. Ангажовао се да свака кућа има расвету, предстоје радови на школи и нада се да ће сеоски туризам са лепотама ужичког краја и производња хране која је готово органска значити будући живот не само његовог села. И поручује да нема јаког села без јаких произвођача, али исто тако да нема јаког села без малих произвођача које треба подржати и заштитити како не би одустали од пољопривреде.
Учим од деце
-Деца су јако одговорна и често су у Волујцу. Све раде и помажу, а са путовања по свету преносе нам шта су видели и како би требало да унапредимо нешто у производњи. Дошло је време да ја учим од деце и као родитељ сам презадовољан – наводи Горан Ћосић.
Договор кућу гради
-Доста су ми у кући помагале баке, најпре око деце. Најбитнија је сарадња и договор у кући и међусобно поштовање, посебно према старијима – прича Милица која истиче да је веома важно дружити се, изаћи с људима без обзира колико дан био тежан и колико је било обавеза. А деца и њихово добро мотив су као и за њеног супруга да ово газдинство напредује.
Текст и фото: Жанка Ерић
Učitavanje komentara...