Једини дечји и адолесцентни психијатар у региону 

Половином априла ове године је у Општој болници почео са радом једини дечји и адолесцентни психијатар у целом региону па се сада деца како из нашег града, тако и из околних места у региону не морају више упућивати у Београд на преглед и лечење.

Докторка Звездана Стевановић је специја- листа дечје и адолесцентне психијатрије, као и едукант завршне године из системске породичне психотерапије. Амбуланта се налази у Дому здравља Ужице, где се деца и млади са целог региона, до напуњених 18 година могу јавити са упутом издатим од стране изабраног педијатра.

-Млади се све више оснажују да причају о менталном здрављу-истиче др Стевановић

Половином априла ове године је у Општој болници почео са радом једини дечји и адолесцентни психијатар у целом региону па се сада деца  како из нашег града, тако и из околних места у региону не морају више упућивати у Београд на преглед и лечење. Докторка Звездана Стевановић је специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије, као и едукант завршне године из системске породичне психотерапије. Амбуланта се налази у Дому здравља Ужице, где се деца и млади са целог региона, до напуњених 18 година могу јавити са упутом издатим од стране изабраног педијатра.

Са којим проблемима су деца и млади ваши пацијенти?

-Дечја и адолесцентна психијатрија је једна  велика област која обухвата велики број како развојних проблема тако и психопатолошких стања деце и младих, па је с разлогом одвојена од психијатрије која се бави психопатолошким стањима одраслих. Почевши од најранијег узраста бави се проблемима у развоју деце- поремећаји развоја говора, интелигенције, различити облици кашњења или дисхармоничног развоја. Потом су ту поремећаји из спектра аутизма, АДХД(хиперкинетски поремећај са поремећајем пажње), тикови,  проблеми понашања, а како су деца старија можемо срести сва стања која се срећу и код одраслих- анксиозност, депресија, поремећаји исхране, биполарни афективни поремећај, поремећаји из шизофреног спектра, злоупотреба психоактивних супстанци, опсесисвно компулзивни поремећај, разне стресне реакције...

Ова област обухвата и један дивни део који се бави превенцијом менталних болести, који на жалост због малог броја стручњака, ипак заостаје иза оног куративног дела односно лечења већ насталих проблема, али  ћемо се трудити да то у будућности променимо и већ правим планове како бих од јесени превенцији дала више простора у свом раду, истиче за „Вести“ др Звездана Стевановић, специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије Опште болнице Ужице.

Поменули сте аутизам, који су узроци његовог настанка и зашто се бележи пораст учесталости аутизма у свету?

Поремећаји из спектра аутизма су стања која се испољавају пре треће године живота а клинички их карактеришу проблеми у комуникацији и социјализацији, присуство стереотипних радњи, рестриктивних интересовања и репетитивног понашања. Како то изгледа - то су деца која родитељи описују „као да су у свом свету“, не одазивај се на позив именом, не развијају говор или развијају „свој говор“, не успостављају контакт погледом, незаинтересовани су за  своје окружење, играју се сами, имају неке од моторних стереотипија, ређају предмете у низ,  заинтересовани за делове играчака, понављају неке радње које доживљавају као угодне, преокупираност различитим облицима сензорне стимулације....Ови симптоми су само неки од могућих и немају сва деце све симптоме, неки напредују у свом развоју  мање, неки више, зато сада не говоримо више о аутизму већ о аутистичном спектру, јер је то заиста један спектар стања.

О ПСА(поремећаја из спектра аутизма) све више учимо и знамо, и заиста све чешће постављамо дијагнозу. О учесталости ПСА постоје различити подаци па тако центар за контролу и превенцију болести(ЦДЦ) даје податак да ће једно од 68 деце развити аутизам, а Светска здравствена организација(СЗО) једно на 160, али узимамо неки просек – једно од 100 деце ће имати ово стање. Четири до пет пута се чешће среће код дечака него код девојчица. Говоримо о светским подацима, још увек немамо званичних података за нашу земљу, али претпостваљамо да говоримо о сличним бројевима.

Када кажем да све чешће постављамо ту дијагнозу то не значи само да се то стање чешће јавља, већ да заправо све више о њиму читамо и знамо, све је већи број стручњака обучених за постављање дијагнозе, проширују се дијагностички критеријуми и имамо боље извештавање о томе, али се не може искључити ни право повећање инциденције.

О узроцима не можемо да говоримо, али су познати бројни фактори ризика који повећавају вероватноћу за испољавање клиничке слике аутизма. Грубо их можемо поделити на генетске и срединске, али биће да је тек њихова интеракција одговорна за развој овог стања.  Генетски фактори- до сада описано преко 2000 суспектих гена, 99 синдрома, преко 4000 варијације броја поновака(ЦНВ) и 158 повезаних региона удружених са ПСА.  Средински фактори су бројни: лекови, алкохол и инфекције у трудноћи, компликована трудноћа и болести током исте, превремено рођење, ниска телесна тежина на рођењу, интракранијална хеморагија новорођенчета, енцефалитис и сепса новорођенчета, аутоимуна обољења новорођончета,  помињу се бројни токсини из природе којима смо изложени, старост родитеља преко 40 година, оба родитеља са историјом психозе шизофреног типа или афективног поремећаја...

Овде морам да поменем ММР вакцину јер смо сведоци да родитељи често избегавају да вакцинишу своју децу због страха да би могла развити аутизам. ММР вакцина не изазива аутизам,  рађена су бројна истраживања и не постоји узрочно последична веза између вакцине и поремећаја из аутистичног спектра.

Важно је да ако родитељи  примете да дете не развија говор, не осврће се на позив именом, не успоставља контакт погледом, делује незаинтересовано, не тражи пажњу, заједничку игру, консултују свог педијатра или траже упут за дечјег психијатра. Што раније то боље! Циљ нам је да што пре овакву децу укључимо у третмане стимулације развоја, када можемо очекивати да ћемо извући максимум, јер је мозак првих пет година “ најпластичнији“ односно спреман да прими највише знања, „упија као сунђер“. Ако не искористимо овај најранији период за стимулацију, можемо очекивати скромније резултате.

За овај кратак период колико радим у нашем региону, пријатно сам изненађења колико се млади оснажују да причају о својим проблемима менталног здравља, смем да кажем да су често храбрији од родитеља и  са мање стида траже помоћ. Ја их увек због тога похвалим, јер као што би се јавили лекару због запаљења грла или ува, важно да на време траже помоћ и због проблема менталног здравља.

Адолесценција је био-психо-социјални стадијум развоја између детињства и одраслог доба и то је  период живота које карактеришу бројне промене - физичке, емоционалне, когнитивне, социјалне и бихејвиоралне(понашајне) и уневерзални су за све адолесценте. Ипак, индивидуална збивања су веома различита и варирају од појединца до појединца, па ће неки малди кроз овај период живота проћи лагано, а неки, пак, уз бројне тешкоће.

Оно што често срећемо код младих адолесцентног узраста су стидљивост, забринутост и незадовољство физичким изгледом, тежња ка сманењу телесне тежине, ниско самопоштовање, значајне и брзе промене расположења, све већи значај вршњака у односу на породицу, експериментисање са новим изгледом, одећом, шминком,  али и цигаретама,  психоактивним супстанцама и сексуалним активностима,  мислећи да ништа лоше не може да им се догоди.  Манифестације  и појаве сличне онима у адолесценцији али које  су знатно израженије и трају дуже могу представљати знак патологије и тада говоримо о адолесцентној кризи . Често се каже да је „ адолесцентна криза све оно што се догађа у адолесценцији, па подигнуто на куб“. Најчешће се манифестује појачаном напетошћу и анксиозношћу, преокупираноћу сопственим телом(до хипохондрије и дисморфофобије), израженим променама расположења, променама понашања(бунтовно , пркосно, опонентно понашање, посебно према одраслима), тешкоће у пажњи и концетрацији као и школском функционисању, појава агресивног или насилног понашања, злоупотреба ПАС и алкохола, ризична вожња и ризични сексуални односи, самоповређивање, суицидне идеје...

Важан је податак да један од пет адолесцената има пролазне потешкоће менталног здравља, а један од десет  има значајне тешкоће које га ометају у образовном,  социјалном или емоционалном развоју.

Каква је Ваша сарадња са школама и другим институцијама? Ко младе  најчешће упућује на разговор са Вама?

За овај кратак период који радим као специјалиста, слободно могу да кажем да сам презадовољна сарадњом са школама, али и педијатрима, психолозима и дефектолозима. Примећујем да су школе, поред свог едукативног дела који им је примарни у опису посла, изузетно сензибилисани да примете  емоционалне тешкоће, да препознају вршњачко насиље или  породичну проблематику и благовремено реагују. Нарочито воде рачуна да се деца са соматским или менталним тешкоћама не осећају мање вредно  и у сваком тренутку су спремни су за сарадњу, што је мени јако важно. Мислим да смо сви свесни да ни сама школа, ни сам родитељ нити сам лекар не могу решити некад изузетно комплексне проблеме, па је важно да сложно  функционишемо и комуницирамо.  Најчешће су млади упућени од стране педијатра на предлог педагошко психолошке службе школе, затим су забринути родитељи иницијатори прегледа, а неретко и педијатри нарочито када су у питању развојни проблеми или ментална стања која се испољавају соматским тегобама.

Поменули сте да сте и будући породични психотерапеут- сведоци смо све чешћих развода и растава породице. Како  криза у породици утиче на младе и који је то узраст најосетљивији?

Разводи су све чешћи, породица мења своју структуру, породична динамика је нарушена у готово свим сегментима. На жалост, деца су у том породичном реструктурирању често највулнерабилнија и највише пате. Не постоји узраст када би рекли да се развод лакше подноси, чак и ја да сазнам да се тако нешто дешава мојим родитељима не бих била равнодушна, а замислите шта је тек у главицама мале деце који о појму развода не знају ништа или у главама адолесцената који већ и сами имају својих проблема да се прилагоде новим узрасним изазовима. Читала сам да се развод некад теже подноси чак и од смрти родитеља и заиста је то некад јако тешко за децу јер просто не могу да замисле да ће се живот од једном одвијати у измењеној породичној структури- јавља се туга за  чланом породице који је напустио дом, страх да ће можда и сами бити остављени, потом конфликт лојалности- како остати лојалан мами а не разочарати тату и обрнуто, негодовање због нових партнера који се појављују у животу родитеља, све то некада уме да буде јако тешко како за децу, тако и за родитеље али и за нас терапеуте. Зато често саветујем родитељима који су у процесу развода да се морају издићи изнад партнерске улоге и често конфликтних односа и  одговорно обављати своју родитељску улогу, да деци морају бити максимало посвећени и поред можда личне патње, и да деца  морају остати у фокусу пажње оба родитеља без обзира са ким наставили да живе.

Да ли је тешко остварити контакт и подстаћи младе да говоре о својим проблемима? Колико сте успешни, и у чему се тај успех највише види?

Ова област медицине је специфична и не може да се ради „рутински“. Свака млада особа је различита,  испољава проблеме  на најразличитије начине,  користе различите механизме одбране, различито одговарају на терапију.... Захтева да им се придружим на њима  прихватљиве начине,  често да играмо тактички и по њиховим правилима што све чини ову област  захтевном за рад, али и јако изазовном и интересантном. До успеха не долазимо ни лако ни брзо, али је непроцињив осећај кад сузе заменимо смехом, страх снагом и мотивацијом, немотивисаност плановима, а самоћу пријатељима.

Моја порука младима би била да је сасвим у реду ако се некад не осећамо добро и да управо за таква стања постоје лица и службе које којима се можемо обратити.Некада је довољан и само један разговор који ће нам одагнати велики проблем. Хајде да поред естетике уведемо у моду и добро ментално здравље. Родитељима мале деце бих поручила да од најранијег узраста буду укључени у одрастање своје деце, а ако имају дилему, страх или „осећај“ да нешто није у реду- слободно дођу да нас консултују, а родитељима адолесцената да је у питању један јако изазован период одрастања и да некада неће имати ни знања ни снаге да се сами изборе са наступајућим проблемима и да се у тим ситуацијама оснаже да потраже помоћ стручњака.

САВЕТ РОДИТЕЉИМА

-Брига о менталном здрављу деце почиње још са планирањем трудноће, а затим са адекватном исхраном и редовним контролама труднице. Затим је од најранијег узрста детета потребно мислити не само да је дете сито и суво- већ се сматра да су позитивна искуства (емоционална, физичка, говорна) исто толико важна за бебу колико и здрава исхрана и сигурно окружење. То значи  бити топао  и испољавати љубав, одговарати на гласове и покрете детета, причати, читати и певати детету, установити одређене рутине и ритуале,  заједничку игру, подстицати радозналост и истраживање,  дисциплину, укључити дете у обданиште. Са поласком у школу водити рачуна о школским активностима детета, помагати у проблематичним ситуацијама, подстицати на здраве навике- исхрану и спортске активности. Са уласком у адолесценцију бити упознат са друштвом  и активностима са којим дете проводи слободно време, познавати навике у исхрани, квалитет сна, концетрацију, школски успех, ваннаставне активности и интересовања. Водити искрене и отворене разговоре, подстицање на разговор са стручним лицем у случају примећених проблема.

Уз све то неопходно је  да родитељи воде рачуна и о себи, да не занемарују сопствене потребе  за добром исхраном, вежбањем, одмором и пријатељима, јер ће на тај начин бити и бољи родитељи и служити као добар пример својој деци.

РАДНО ВРЕМЕ АМБУЛАНТЕ

Амбуланта дечје психијатрије ради сваки дан од 7-14часова на другом спрату Дома здравља у Ужицу, а на преглед могу доћи деца и млади не само из Ужица, већ и из целог региона- Пожеге, Ариља, Косјерића, Бајне Баште, Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши, Чајетине  са упутом  и термином које издаје изабрани педијатар.