Представом „Седам страхова“ Босанског народног позоришта Зеница у Ужицу отворен 26. Југословенски позоришни фестивал – Фестивал „Без превода“ , ове године под мотом „Причај ми о нежности“.
“Лепо је од вечерас бити са вама, јер вечерас овај град постаје престоница позоришне уметности овог региона, а ова кућа ће бити престоно управно седиште управо позоришне владе јер ће позориште владати у осмодневном мандату овим театром. Влада ће се мењати свако вече и у новом саставу, новом сазиву, држати значајне седнице отворене за јавност, седнице на којима ће се расправљати о човеку, човековим мукама, невољи, радости, вољи”, рекла је отварајући фестивал книжевница и редитељка, професорка Вида Огњеновића, иначе, председница жирија.
“Ужичка публика је већ толико пута положила испит да нема разлога да сумњамо да ће умети да препозна поруке, квалитет и вредности због којих долази у позориште. Верујем да ће наш град и ове године бити добар домаћин и показати колико нам је стало да сачувамо традицију доброг Фестивала и да омогућимо уметницима да са нама поделе врхунске креације“, рекла је градоначелница Ужица др Јелена Раковић Радивојевић, која је и председница Савета фестивала.
Публика је прво вече гледала глумце из Зенице, који су извели представу “Седам страхова”, Босанског народног позоришта из Зеница, према тексту Селведина Авдића и у режији Селме Спахић.
Проф. Др Марина Миливојевић – Мађарев, водитељ: Реч је о представи која је настала на основу истоименог романа Селведина Авдића. Емина Омеровић је са редитељком, Селмом Спахић радила и „Фабрику“, представу о железари у Зеници, о успону града и његовој кризи. Ова представа поново говори о Зеници, али на другачији начин.
Емина Омеровић, драматизација: Чини ми се да је потреба да се говори о свом граду, заправо као потреба да се стално враћамо породици. То је потрага за својим идентитетом, односно - идентитетима. Ми у својој средини преиспитујемо себе. Ту је и потреба да се увек враћамо предивним Салвединовим делима, јер је он писац који не само да нуди сјајан материјал, већ пружа потпуну подршку и поверење. Консултовали смо се са њим, али он нам ништа није наметао.
Ермин Браво, као Бесим: Стално имамо преласке из света у свет, а Селма је тражила да цела представа буде јако флуидна, да нема ни редитељских ни глумачких резова. Играм лика коме се заиста почело мешати рационално и ирационално, тако да ни ја више и не знам шта је реално. Мислим да све јесте, а тај други свет осетим као метафизичку језу.
Селма Механовић, као Мирна Ранковић: Мирну прошлост мотивише и тера на акцију, ситуације из прошлости се претапају у иреално. Заправо, она је у роману понуђена као цртица, ту је али није „расписана“. Селма, са којом јако волимо да радимо нам је дала слободу да кроз низ импровизација оживимо тај лик.
Снежана Видовић, као Бадема Пегаз: Адем и Бадема Пегаз су у роману мала прича, ту су као назнака од кога потичу браћа Пегаз. У роману Бадема заврши мртва, након силног злостављања и малтретирања, док је Селма одлучила да она буде жртва, али да се у завршници ипак избори онолико колико је могуће. Бадема има свој катарзични плес слободе, али све је то само привид. У тој причи нема победника. Та невербална сцена се јако дуго радила, дуго смо одлучивали шта је битно и како то рећи.
Златан Шкољић, као Алдин Пегаз: Мени је прича о браћи Пегаз била наупечатљивија и најдража у читавом роману и јако ми је драго што сам имао прилику да тумачим баш овај лик. Они јесу ђаволи, а невербална сцена одлично показује како су то постали и припреми терен за нас, тако да не морамо ништа више радити. Селма је одлучила да се на крају обратимо публици, јер говоримо о музичкој школи, која је табу тема у нашем граду. Кроз Пегазе смо покушали да освестимо људе, да не ћуте. Публика у Зеници је добро прихватила представу, јер сви смо ми свесни проблема.
Снежана Видовић, као Бадема Пегаз: Њих село малтретира. Док отац туче мајку, цело село туче два дечака. Они се поломљени и крвави подигну и дођу до своје куће, из које не излазе годину дана. Када изађу, потпуно су промењени, а мајка је већ мртва. Приказали смо онолико колико се може поднети гледати. Мучно је, мора бити мучно.
Бојан Муњин, селектор Фестивала: Ми се стално налазимо у драми, људски живот је непрестана драма. Последње две године су нас само подсетиле да је уобичајени ток заправо паралелни живот, а стварност је драма. Од ње покушавамо, свим могућим техникама и оружјем, да побегнемо. Свет око нас се руши, али то не желимо да признамо, понашамо се као да ствари, упркос свему „иду“. Проблем је у томе што не иду, односно – иду лоше. Ова представа добро делује ако људи хоће да се упусте у решавање тог проблема.Суочавање је лековито, али морамо сво ђубре помирисати, да бисмо били бољи. Нема скока у доброту без властитог покајања.
Александра Гловацки, критичар: Мислим да је основно питање – ко је заправо Бесим. Он почиње да живи када Мирна уђе на његова врата, не зато што га она тера да нешто уради, већ зато што почиње да се бори за истину.
Ермин Браво, као Бесим: То што Бесим ради је питање једног живота – је ли нам важан један живот? Суштина је у томе да је он добио задатак да пронађе тог неког човека, који чак није негов пријатељ. Ипак, за њега, то је питање једног живота. Уколико не знате, у музичкој школи у Зеници су мучили немуслиманско становништво, Србе и Хрвате. У Сарајеву су такво место - казани. Ми долазимо из Босне, то је наше суочавање са прошлошћу за коју се знало, а о којој се ћутало. То радимо у тренутку у коме се звецка оружјем, из Хрватске и Србије, као да је `92. година. Можда ће бити неких инцидената у Босни. Сад знате, питање је шта ћете урадити са тим. Тек кад изнесемо сав гној и говна, можда из њих израсте неки свет.
Другог дана 26. ЈПФ, ужичкој публици представиће се Југословенско драмско позориште из Београда, представом “Пучина”, по тексту Бранислава Нушића, у режији Егона Савина. Представа почиње у 19 часова и 30 минута.
Učitavanje komentara...