У Јокановића кући, изложбеном простору Народног музеја Ужице, отворена је изложба познатог ужичког академског сликара Радомира Верговића (1939) под називом „Сентиментално путовање трагом ћире кроз кањон Ђетиње“ коју чине 16 слика у техници суви пастел. Изложба је отворена до 6. октобра
Изложбу је пред бројним поштоваоцима Верговићевог уметничког стваралаштва и, не случајно, уз звуке песме Дорис Деј „Сентиментално путовање“, отворила виши кустос Народног музеја Ужице, историчарка уметности Катарина Доганџић Мићуновић.
-Траса пруге уског колосека, „ћирине“ пруге, постављена је пре готово стотинак година уз кањон Ђетиње. Данас је то фино, култивисано шеталиште а мало је места у свету која свега на десетину минута од центра града имају недирнуту природу као што је кањон Ђетиње на изласку из Ужица. Раде Верговић је хтео да нас подсети на времена када се „ћиром“ путовало до Сарајева и када је то био пут који је обећавао авантуру – рекла је, између осталог, Катарина Доганџић Мићуновић. Према њеним речима, Верговић је сликао људе у шетњи трасом старе пруге, обронке кањона Ђетиње, рујеве шуме, пределе у којима присуство човека није видљиво, али се оно итекако осећа. „Сликао је приче једноставних наратива, али у којима се крију тренуци који заувек могу обојити нечији живот.“
-Одавно нисмо видели изложбу пастела који су рађени на црној подлози. То је управо био идеалан медиј да се те силне емоције које носи ова изложба искажу у пуној блиставости снажних, чистих боја. Верговић је, иначе, познат као велики колориста, а на овим сликама доминирају хармоније зелених и љубичастих тонова што су боје са снажним призвуком езотерије, односно, природе. Међу њима пламти та његова чувена рујна боја, бљеште акценти жуте – рекла је Катарина Доганџић Мићуновић и навела да је у овом циклусу Верговић подједнако и маестро облика, „од меких, облачастих партија „фламански“ насликаног жбуња и крошњи, преко суптилног графицизма који дефинише камене бриди, до готово прозрачних девојачких фигура, уметник је дефинисао форме у својеврсном неосимболистичком маниру“.
-Снажна емпатија коју буде ови пастели нису само сећања.
Чистота и убедљивост емотивности овде су жива, снажно присутна осећајност, ма колико се могло причињавати да ју је време утишало или преварило- казала је Катарина Доганџић Мићуновић.
Славица Стефановић, директорка Народног музеја Ужице изразила је посебно задовољство што је Верговић током свог плодног и успешног рада, у ужичком Народном музеју излагао више од десет пута. Она је подсетила да се Верговић у младости бавио гимнастиком, глумом, илустрацијом, карикатуром, плакатом, графичким дизајном, а осамдесетих година је урадио и неколико мунументалних мозаичких композиција, у Комерцијалној банци, Главној пошти, „Дунав осигурању“ и тадашњој Војвођанској банци.
Према њеним речима, прекретница у животу Рада Верговића била је 1961. година када на Академији за примењене уметности уписује сликарство у класи професора Винка Грдана и Рајка Николића. По завршетку студија почиње да ради у Новинско издавачкој кући „Вести“ као технички и ликовни уредник, да би после једанаест година био изабран за директора офсет штампарије „Вести“, касније, „Рујно“ на Белој Земљи на чијем је оснивању и радио 1978. и 1979. године. Ратне, 1994. са службом маркетинга у „Вестима“ организује ликовну колонију у Вишеграду, а наредне године са ужичким колегама уметницима оснива Удружење ужичких ликовних уметника. Члан је УЛУПУДС-а од 1972. године. Од 1960. године излагао је самостално 36 пута, а групно на више од 150 изложби.
Радомир Верговић је урадио дизајн и ликовно опремио преко 300
књига и публикација, а добитник је и бројних награда и признања, Златна значка КПЗ Србије (1990. и 2003) Награда за животно дело УЛУПУДС-а, Повеља града Ужица и многа друга. Славица Стефановић је подсетила да је Верговић дугогодишњи сарадник Народног музеја. Радио је ликовно и техничко уређење монографије „Историја Титовог Ужица“ (два тома), „Носталгија“ Жарка Петровића, „Кадињача“ Славко Вукосављевић, а за публикацију „Ужице кога више нема“ Милорада Искрина награђен је сајамском наградом, Првом похвалом за графички дизајн књиге.
Ја верујем у лепоту
Радомир Верговић обратио се публици речима:
-Част је бити са људима које је уметност окупила упркос страховима, упркос злу које нас окружује. Вечерас сам вас позвао на једно мало путовање кроз фасцинантан, божанствен дар природе који је нама дат на радост, на уживање, за здравље и за чување. Покушајмо на овом путу да се сетимо нечег лепог што смо имали, што смо доживели. Потражимо у себи осећајност, ваљда није нестала у нашој трци и јурњави на ветрењаче. Имамо ли још љубави? Имамо ли човекољубља, пријатељства, вере, толеранције? Ако тога имамо онда смо победили свако зло. Ја верујем у лепоту – истакао је Верговић и своје обрађање завршио анегдотама о чудесном „ћири“.
Učitavanje komentara...