Ужичанина Ивана Бошњаковића, многи у родном граду памте по „Рок апотеци“, бенду чије свирке су обележиле одрастања 90-их година, а чији је први певач био још један успешни Ужичанин - Иван Босиљчић. Они који су деведесете провели из неку другачију музику, Ивана су запамтили по његовој, тада другој страсти – аутомобилизму, која га је довела до позиције вицешампиона у релију у категорији „мали Н“. Старе љубави Иван није заборавио, али живот овог Ужичанина у Новом Саду, богатији је и за нове. Он је данас припадник Жандармерије МУП-а Србије, композитор, текстописац, а велики део ентузијазма и енергије још увек улаже у музику, у све успешнијем бенду, чијем имену су још давне 1993. кумовали управо Ужичани. „Рок апотека“ и даље праши.
Давно си отишао из Ужица. Је ли могло и другачије?
Отишао сам из Ужица пре скоро 20 година, када сам почео да радим у Жандармерији. Могао сам да бирам да ли ћу сваки дан да путујем 100 километара у једном правцу у Краљево, хоћу ли у Београд који ми се не свиђа или у Ниш – о коме ништа нисам знао. Као опција је постојао и Нови Сад где сам имао пријатеље који су се бавили аутомобилизмом, често сам ишао тамо и свиђао ми се град. Тако сам одлучио да кад већ мењам занимање, променим и град.
Мењао си живот из корена, али си аутомобилизам ипак „понео са собом“?
Имао сам добру плату и помоћ пријатеља, па сам могао то да финансирам. Временом се испоставило да је то допринело да ме и у послу посматрају другачије, као успешног спортисту. Примера ради, ко би други возио команданта него вицешампион државе у релију? Управо захваљујући том сегменту живота, морам признати да сам у односу на колеге, радио мало лакше послове. Имам потребу да нагласим да су сви одувек имали много разумевања, прво за моју љубав према аутомобилизму, а онда и за бављење музиком.
Униформа жандармерије и рок бенд звуче помало као судар светова: ред и дисциплина са једне и анархичност која иде уз музику коју ствараш са друге стране?
Да, свима је чудан спој униформе која симболише ред и дисциплину са мојим рокерским делом живота. Ипак, то сам ја. Полицију нема шта да волиш или не волиш, само замисли да не постоји. То је постао мој посао игром случаја, сплетом неких животних околности. Успео сам, лепо се снашао и јако сам лепо котиран у својој јединици, коју јако волим, као и посао који радим. Надам се да ћу овде дочекати пензију.
Данашњи припадник Жандармерије, својевремено, деведесетих се са бендом јављао полицији на информативни разговор због песме „Пензионери“, која је била пародија на „Југословене“?
„У то време имали смо опозиционе шетње, лупање у лонце, а песма говори о пензионерима: „Ко то своју бабу не да, А туђе би све од реда, Ко то сваки Дневник гледа, „Прецедника“ свога не да...“ Добили смо телефонски позив: „Хоћете ви да дођете или ми да дођемо по вас?!“ Ипак, били су коректни...“, присећа се Иван.
Само име бенда „Рок апотека“, многе врати у бурне ужичке деведесете. Како се бенд са брдско-планинским коренима одомаћио у равном Новом Саду?
Пре 15-ак година престао сам да возим, вратио се гитари као старој
љубави и окупио бенд, који је прошле године снимио албум. Како то већ бива, требало је да изађе крајем прошле године, па у марту ове, па је корона све опет померила и зато чекамо наредну годину. У међувремену, у припреми је и други албум, тако да ћемо када све буде готово имати материјала за промоцију наредне 3 до 4 године.
Сада си ти једини Ужичанин у бенду?
Да, од Ужичана сам ту само ја, а волео бих да је Војо - Војкан Алексић ту, животна ми је жеља да поново свирамо заједно. Наравно, добродошао је и Боса – Иван Босиљчић. Планирам да се у будућности договоримо да отпевамо неки дует, или да он отпева неки део или чак целу песму. Било би ми драго да мало повратим тај ужички дух бенда. Сада су то Војвођани, нови и сјајни људи.
Ни у музичком смислу није све исто?
„Рок апотека“ је и у Ужицу пролазила кроз разне фазе. Музички то нема много везе са оним што смо свирали некада, у ужичком саставу. Сада је све зрелије, а људи нас препознају по звуку који стварамо. Он мало вуче на осамдесете, када мислим да је и прављена најквалитетнија музика. Када ми се нешто слуша и сам најчешће бирам музику из тог периода. Ипак, продукција је квалитетна и модерна. О квалитету, између осталог говори и то да су две наше песме прошле године биле прве на листама Радија 202. Јако смо посвећени томе што радимо. Лично мени, музика је свакодневица, посвећујем јој бар сат или два у току дана, било да је реч о проби, снимању, компоновању. То није само хоби, а ја сам јако одговорна особа – ако нешто кажем, то и урадим. Тако сам изгурао и албум и спотове, наравно уз пријатеље на које могу да се ослоним. Између осталог, осећам потребу да изразим велику захвалност Слађани Зарић, ауторки филма ,,Ратне приче са Кошара за материјал за спот за песму „Крик са Кошара“.
Лакше је када си ближе центру свих, па и музичких дешавања?
Заиста јесте. У суштини, све иде преко Београда, док се не повежеш са њим, доста је теже. Много смо свирали пре него што је корона променила околности, а сада полако настављамо. Доста гостујемо, препознатљиви смо. Између осталог, и ПГП је заинтересован за издавање нашег албума. У преговорима смо, па ћемо видети, не жури нам се. Важно је да све буде урађено како треба квалитетно, улагања су огромна, а сигурно се не врате. Ипак, то радим срцем, па се не жалим.
Да ли твоје колеге из Жандармерије долазе на ваше свирке?
Да, долазе и јако ми је драго због тога. Ипак, није се увек једноставно организовати, јер наше радно време је такво да смо стално „на извол`те“, увек морамо бити доступни.
Како си лично доживео протесте и сукобе на улицама више градова овог лета, колико је уопште могуће да говориш о томе?
Криво ми је што је све тако било. Кад су поплаве, пожари, земљотреси, ми смо први ту, кад су хуманитарне акције и добровољно давалаштво крви, опет смо први ту. Ми чувамо комплетну копнену зону безбедности, ту смо у име народа, који је после пар дана и препознао шта се дешава. Ми смо на страни народа, а то је била провокација. Реално, моја јединица би такав један скуп растерала за 5 минута. Способни смо, јаки, имамо потребна материјално-техничка средства. Ко је прекорачио овлашћења, одговараће сигурно.
Како се све те обавезе и задовољства уклапају са тим да ти и супруга имате и салон лепоте, са градњом куће, бављењем уређењем ентеријера и екстеријера...?
Супруга и ја за сада немамо децу, мада се надамо да ће нас
обрадовати рода... То у суштини значи да за сада имамо више времена за неке друге ствари, а Нови Сад је град великих могућности.
Где је сада Ужице за тебе? Имаш ли времена за њега, да ли ти недостаје?
Дуго нисам био у Ужицу, сигурно три године. Последњи пут сам долазио на Сербиа раллy, који је вожен пре тачно три године. Упркос тој чињеници, Ужице је мој град. Ту живе моја мајка, сестра, родбина, пријатељи које волим и сви ми недостају. Памтим и ужичку воду – не ону са алгама, него ону нашу, стару и недостаје ми. Недостају ми ужичке хладне ноћи, да се покријем јорганом, јер у Новом Саду је ноћу горе него дању. Наравно, у том недостајању је и комплет лепиња.
Не долазиш, али си информисан као да си ту?
Апсолутно. Редовно се чујем са пријатељима из Ужица, а Фејсбук је чудо, па знам сва дешавања: политичка, геополитичка, знам које су улице раскопане и где је пукла цев. Када видим Ужице на телевизији, увек се разнежим, само што ми суза не крене. Овде смо створили много шта, имамо живот којим сам задовољан, али ја никада не могу бити Новосађанин, Ужице је мој град, град у коме сам одрастао.
Сигурно добро памтиш то одрастање, можда и боље од оних који истим улицама пролазе и данас?
Дивно детињство и одрастање. Наравно, као деца смо мислили да имамо неке проблеме, а проблем нам је био које патике и мајицу имамо. После видиш колико је то смешно. Ипак, имали смо прелепо детињство. Сада много волим кад ми неко дође из Ужица, увек се одазовем да се видимо. Ако је немогуће другачије, дођем на пола сата или ако ништа друго - до нечијих кола да се видимо. Ко зна... овде нам је баш лепо, али можда се једном дана и вратим у моје Ужице.
Učitavanje komentara...