Идентитети геометрије

У Градској галерији у Ужицу отворена је изложба три сликара, Милована Даговића Дага(1954), Славка Луковића (1988) и Владана Марјановића (1996) под називом „Идентитети геометрије“. Изложбу чине цртежи који у први план истичу различите сензибилитете и поетике ова три уметника, а који имају заједничку причу

Како наводи најстарији од ова три уметника, Милован Даговић Даго бивши професор Уметничке школе Ужице, друга двојица били су његови ученици у истој школи, то су различити мотиви који „пролазе кроз призму заједничког ликовног језика, уопштавају се, своде и саопштавају посматрачу“. Они се „сусрећу на истој стази где се истражује улога линије, њен правац, кретање и контролисана форма коју гради. Представљене студије облика и композиционе целине резултат су истраживања, промишљања и прочишћавања геометријског и чулног света. Аутентичне визије испричане су личним доживљајем реда, правилности и склада“, пише Даговић у каталогу који прати изложбу.

Милован Даговић Даго који је у Сарајеву завршио Уметничку школу – примењено вајарство и обрада метала, а потом Академију ликовних уметности, одсек вајарство (кипарство) и први на овој Академији у Сарајеву магистрирао вајарство, учесник великог броја самосталних и групних изложби и добитник бројних награда, рекао је овом приликом да је изложба у Градској галерији за њега врло значајна, јер је из тог простора он и кренуо у свој свет. Славко и Владан су били његови ђаци у Уметничкој школи у којој је рад у односу на друге школе другачији, јер се ствара јединствена атмосфера у којој професор постаје и друг и пријатељ и из тога се рађају и изложбе каква је ова у Градској галерији која представља различита три рукописа који имају заједничку причу. Даговић је предложио да приреде заједничку изложбу која је већ у марту ове године била у Пожеги, а сада је у Ужицу које је, по његовим речима, кључни град у којем је све почело.

- Моји радови су аутобиографски и говоре о времену када сам 1992. године морао присилно да напустим Сарајево у коме сам живео. Та велика траума и проблем су у мени и до данас оставили траг. Зато моји радови говоре о тим траговима идентитета. Део те приче су зидови иза којих сам био, неки су ме заштитили, склонили, одбранили, претили, неки су ме просто поклопили самим околностима у којима сам све време живео док је трајало то лудило, рат – каже Даговић и истиче:

-За ову изложбу је карактеристична јака осећајност која је присутна кроз математику-геометрију.

Даговић тренутно припрема још две самосталне изложбе у Београду, једна је у септембру у галерији БЛОК на којој ће бити заступљени цртежи, а друга у децембару на којој ће излагати скулптуре великих формата.

Славко Луковић после завршене Уметничке школе у Ужицу, уписује Факултет ликовних уметности у Београду, одсек графика у класи професора Добрице Бисенића, док је мастер завршио на одсеку графика код професора Жарка Смиљанића. Ради као професор у Уметничкој школи у Ужицу, до сада имао више самосталних и колективних изложби, али и награда.

-Изложба је настала сасвим спонтано на Дагову идеју и много ми значи. Мотиви наших радова нису слични, али начин на који радимо, однос према компоновању ликовних елемената увек нам је био сличан. Владан и ја смо Дагови ученици тако да смо практично од малих ногу гледали Дагов рад и то је остало у подсвести. Касније смо се развијали, свако у свом правцу и свако је дефинисао своју сферу кретања у којој истражује различитом текстуром, површинама, линијом. Ја сам више везан за геометрију – каже Луковић и појашњава:

-Мој главни мотив је пејзаж, он је негде у већој, негде у мањој мери видљив, на одређеним радовима он је асоцијативан како би то назвао Стојан Ћелић који је један од мојих узора. Први радови су ми били експресивни, а касније сам их свео на чисту геометрију. Видећемо какав ће бити наредни циклус.

Владан Марјановић је из Пожеге, завршио је Уметничку школу у Ужицу, а потом Факултет примењених уметности, на одсеку графика и књига у Београду.

-Ово је моја тек друга самостална изложба и зато ми много значи, али и зато што излажем са професором Даговићем и Луковићем. Доста смо слични и као људи и као аутори, веже нас наш ликовни израз који је сличан, а развија се у различитим правцима. Заједничка нам је апстрактна геометрија и све је некако повезано на више нивоа – прича Владан Марјановић који у својим радовима тражи идеалну средину између надреализма и апстракције, а тема је - бележење подсвести - коју покушава да дефинишем кроз њих.

-Тренутно пишем 36 књига. У плану ми је да за наредних осам година завршим све, а до краја године бар две. Прву сам почео да пишем 2014. Различите су теме које обрађујем у њима, од филозофије, еротике до надреализма, хорора, авантуристичких делова – појашњава Марјановић који и компонује и до сада има 17 соло музичких пројеката. Каже, занима га све што је уметност.

-Мало заостајем са реализацијама ових пројеката јер истовремено радим много ствари, а да би сваки довео до репрезентативног нивоа потребно је време, али и финансијска средства. Ипак имам пар песама за неке пројекте који би требало да буду завршени наредне године – каже Владан који тренутно нема свој бенд, али је до скоро свирао у једном дуже време.

Изложбу је отворио ликовни уметник Драган Нешић истакавши да су пред ужичком публиком три ликовно писмена уметника који су радили апстракцију која захтева познавање свих ликовних елемената. Сва тројица су дали посебан шарм овој врсти сликарства и сва тројица имају аутентичан рукопис.