Стално себи понаљам питање“да ли је морало да буде 78 дана?“ У души сам се осећао лоше јер је међу официрским кадром провејавало мишљење да сви они који су учествовали у отпору НАТО агресији и били на одређеним положајима су по налогу структура у НАТО-у склоњени са тих дужности. Људи са знањем, искуством, они који су доживели, осетили, видели на терену шта значи агресија и бомбардовање. Све су склонили, а њихово објашњење било је добићете заслужену пензију, али остала је празнина у души. Један од тих сам и ја -рекао је за „Вести“ Радомир Миловић, пуковник у пензији, у време НАТО агресије помоћник команданта за морал и информисање у Ужичком корпусу
Традиционално за „Вести“ говоре учесници у одбрани земљи из различитих области. Важно је сведочити о том времену да се никад не заборави НАТО агресија на СР Југославију која је трајала 78 дана, а почела је 24.марта 1999.године. Тог дана наш саговорник је постављен за помоћника команданта за морал и информисање у Ужичком корпусу. У марту 2005.године Ужички корпус је укинут, а он је пензионисан 1.октобра 2006.године.
На почетку разговора Миловић истиче да први пут после 23 године о том периоду говори за медије. Подсећа да део одређених дешавања, појединости и детаља се изгубио јер су дошли неки нови догађаји и теме, земља је обнављана као и скоро сви објекти на овом подручју.
-После двадесет и више година ствари се понављају на светском нивоу и то буди одређене слике и сећања на догађаје у нашој земљи. Мобилисани Ужички корпус 1999. године током НАТО агресије покривао је Рашки, Моравички и Златиборски округ. Агресија на нашу земљу под називом „Милосрдни анђео“била је ваздушно-копнена битка, а све под изговором „хуманитарне катастофе“ албанског живља на Косову и Метохији. Ако су мета били војни објекти, какве везе онда има Пошта у Ужицу, репетитор изнад Чајетине, или на Забучју, резервоари горива у Пожеги... са понашањем Албанаца на Косову и Метохији?-упитао је Миловић.
Када је проглашено ратно стање и извршена мобилизација Ужичког корпуса по први пут смо организовали информисање у ратним условима, јер су морал и информисање били значајан елемент борбене готовости. Постоје правила по којима да би могао да се супротставиш агресору, прво мораш да имаш са чим, а имали смо одређена борбена средства копнене војске, али нисмо имали довољно средстава за противваздушну одбрану. Друго, са оним што смо имали, да знамо да рукујемо и трећи врло значајан део који сам водио као помоћник команданта за морал и информисање је да хоћемо да бранимо нашу земљу. На нивоу Корпуса имао сам тим стручних људи са којима сам организовао информисање у ратним условима. Издвојио бих део за који сам био одговоран, а то је да смо поред информација од Штаба Врховне команде, затим од средстава јавног информисања и ми на нивоу Корпуса сачињавали смо своје информације. Потчињеним јединицама на целој територији Корпуса достављали смо све информације обилазили јединице и положаје, свакодневно их информисали о стању, снабдевању, борбеним дејствима агресора...са циљем да сви буду потпуно информисани шта се дешава и шта се ради. На нивоу Корпуса издавали смо и билтене које смо достављали нашим јединицама. Свака бригада је имала своје билтене, а издвојио бих Ивањички батаљон из састава 19.бригаде и врсног новинара који је то радио пратећи живот и функционисање у тим условима.
Све писане информације су се дневно анализирале а моји помоћници који су радили тај посао и лично су у саставу војске у рову, или на ватреном положају одговарали на сва могућа питања. Посебно су се интересовали људи после бомбардовања какво је стање на том подручју, да се није десио неки трагичан догађај. Правовремене информације су уносиле смиреност у састав тих јединица и обезбеђивале да они функционишу као један. За разлику од ранијег периода 90.-тих када је мобилизација била везана за распад бивше Југославије, овде смо имали потпуно јединство свих људи, војника, подофицира и официра и није било страначких опредељења или подела јер је у питању била одбрана земље. Сви су је схватили врло озбиљно а провејавало је мишљење „могу да нас гађају одозго колико хоће, а што не сиђу на земљу, па да видимо шта ће да се догоди, ко боље познаје терен и ко може боље да се снађе у свему томе“, сећа се Миловић.
Поред војних структура становништву су требале конкретне информације са лица места из зоне одговорности Корпуса. У Ужицу сам организовао конференције за штампу на којима смо давали пресек догађаја о стању јединица, разрушеним објектима, стању на територији, снабдевености и свему битном за живот јединица и становништва на целој територији Ужичког корпуса.
Наше становништво у време бомбардовања није напуштало своје место и то је још један показатељ одлучности, непостојања страха, пркоса према агресору, демонстрација на мостовима, за разлику од избеличких колона које гледамо у последње време. Напади на нашу земљу били су потпуно неселективни, јер примера ради, нико ме не може убедити да су информативна кућа и новинари легитиман војни циљ. Свему томе треба додати и цивилне жртве. Па да ли је тада прекршено међународно јавно право?. Ми и као земља и друштво због лажних информација које су објављивали представници агресора имамо пуно право да тим људима не верујемо. Могли су према нама тако да поступају зато што смо били мали, без међународне подршке.
У мојој зони одговорности било је пуно захтева новинара, дописника и новинарских екипа да буду присутни на овом подручју и да извештавају. Један од мојих задатака био је да им обезбедим да могу слободно да дођу и да раде свој посао на лицу места. Нисам приметио да је било различитих извештаја јер је истина само једна.
Карактеристично за ову зону одговорности је и различито становништво по националности и нисам приметио да је било навијачких потеза или одобравања агресије. Делови јединица били су смештени и у муслиманским кућама и ниједан инцидент у тих 78 дана није забележен. А муслимански обвезници били су потпуно заступљени у нашим јединицама од официрског до војничког кадра. Људи су схватили да је приоритетни задатак свих нас била одбрана земље без обзира на верску и националну припадност на овом подручју.
Информисање је много важно јер када изађеш пред војнике у јединици, или на конференцији за штампу у цивилном сектору људи треба да ти верују. Зато када говорим о нивоу „спуштања нивоа“ морала и информисања као елемента борбене готовости, онда постоје лоше процене људи који доносе одлуке у том делу. То је битан елеменат борбене готовости за одбрану земље и друштва. Не вреди техника, ни ако умеш са њом да рукујеш, ако немаш жељу и срце да браниш своју земљу-истиче Миловић.
Пре почетка бомбардовања пуно сам радио и на другим пословима, у оквиру којих су биле разноразне мисије, контроле наоружања и војне опреме, експедиције странаца под видом хуманитарне и друге помоћи. Када је кренуло бомбардовање, на основу свега, било ми је потпуно јасно да су сви ти људи који су долазили у оквиру хуманитарне помоћи или контроле, нису били ту да нам помогну, већ обавештајци који су скупљали податке о одређеним тачкама. Прикупљали су информације за њихове штабове и организације да лако могу да одреде мете које ће гађати.
Примера ради, био сам присутан у Рашкој када је 1995. године дошла једна међународна комисија да изврши контролу наоружања. Постојао је протокол о пријему тих организација и пре него што је пошао један од учесника питао је за тоалет. Испоставило се да је у њему очитао координате, а касније НАТО бомба која је гађала зграду команде тачно је погодила у тај простор. То значи да је наша добронамерност имала за њих други циљ. Код њих нема фер и витешке борбе.
Много објеката је у зони ова три округа погођено, а све је то требало документовати за генерације које долазе. Један од тих људи који је радио тај одговоран посао био је Радован Баја Вујовић који је снимао гађане објекте, све са циљем да то остане у документацији и да се види шта су и како су гађали. Забележено је о свим објектима од Јадовника, аеродрома Сјеница, касарни Рашка, Нови Пазар, мостова у Ибарској долини, Краљева, објеката у Чачку, Пожеги, Ужицу, на Златибору, Пониквама, у Пријепољу, код Кокиног Брода... После завршетка НАТО бомбардовања направљена је изложба уз нашу помоћ где смо преко 80 одсто материјала уступили Народном музеју Ужице. Поставку су чиниле фотографије, одређени делови убојних средстава које је агресор користио јер то треба да се види, али и да остане за историју.
Међутим, реорганизацијом Војске и доласком одређених људи на руководећа места и у држави и у војсци прешло се на неки нови начин формирања војске у коме је морал готово избачен као елемент борбене готовости. Сматрало се ако има довољно пара да се плати биће професионална војска, али се надам да ће морал поново бити подигнут као елемент борбене готовости као што је обученост, логистика..., закључио је Миловић.
У Ужицу сам организовао конференције за штампу на којима смо давали пресек догађаја о стању јединица, разрушеним објектима, стању на територији, снабдевености и свему битном за живот јединица и становништва на целој територији Ужичког корпуса. Информисање је много важно јер кад изађеш пред војнике у јединици, или на конференцији за штампу у цивилном сектору људи треба да ти верују. У том периоду информисање се одвијало класичним методама и били смо ускраћени за сателитску опрему коју новинари поседују данас -истиче Миловић.
Све што „хуманитарци“ нису обележили, није ни погођено
Примера ради, на Тари у Ослуши смо некада имали неку јединицу. То је проласком разних „хуманитараца“неко снимио, а онда 1999.године ниједна јединица није била ни близу, али је баш ту НАТО гађао. Све је унапред било припремљено и снимљено, не само ту него широм наше земље.
Ужичанин Радомир Миловић, завршио је Војну академију у Београду, распоређен у Гардијску бригаду на Брионима, затим је службовао у Пули, Малом Лошињу, Приштини, Београду, Новом Пазару и Ужицу. Скоро четири године био је командант 19. бригаде у Пожеги, а радио је у Команди војног округа на Слануши. Завршио је и Командно штабну школу у Београду која се звала Висока школа за војно-социолошке, психолошке студије и истраживање односно то је школован кадар за развијање и одржавање морала и информисања у војсци.
Učitavanje komentara...