Ученици Давид Петронијевић, четврти разред и Борис Петрић, други разред Техничке школа „Радоје Љубичић“ у борби против ЦОВИД-19 показали су велику спремност да помогу. Они су волонтери Црвеног крста Ужице, а како наводе из новинарске секције Наташа Јанковић и Нада Мићић, из „Петље“ свима показали колико наше мало неком може значити много. Преносимо њихову причу у којој наводе-постали смо волонтери Црвеног крста у основној школи, око шестог разреда, а Борис и раније. У почетку, највећи мотив био је дружење и упознавање са осталим другарима из града. Касније смо почели да излазимо на терен и да учествујемо у разним акцијама. Тек тада смо схватили колико је важно и лепо помоћи некоме коме је та помоћ стварно потребна. Ми смо једна од ретких организација која је најактивнија онда када је најтеже, најпотребније и увек смо ту за наше људе.
Наводе како су фунционисали за време полицијског часа и како су помагали старијим суграђанима. Када дођемо у Црвени крст, око осам сати, сви доручкујемо и после тога три или четири тима излазе на терен, док један тим остаје у бази. Они примају позиве од свих грађана старијих од 65 година и оних којима је потребна помоћ. Када им затреба нешто од намирница, они то записују и путем мејла шаљу у маркет или апотеку. Маркети и апотеке, кад приме мејл, спакују све од намирница и чекају да дође екипа, која је на терену, да преузме и достави на кућну адресу. Поред тога делимо помоћ и свим социјално угроженим људима, који су старији од 65 година. Они примају посебне пакете хране и хигијене два до три пута недељно. Поред тога, једном недељно устајемо у три сата ујутру како бисмо обезбедили маске и рукавице пензионерима који од четири до седам сати имају право да изађу у набавку. Када истекне време намењено пензионерима, враћамо се у базу на доручак и настављамо радни дан сасвим нормално, све до 15 часова. Најчешће нас контактирају старији од 65 година и најчешће траже основне намирнице за живот: брашно, јаја, уље, квасац, месо, млеко-прича Давид о периоду ванредног стања.
Нисмо нашли у ситуацији да не успемо да дођемо до неког. Дешавало нам се да их не пронађемо код куће, па онда настане мали проблем, али све се то врло брзо реши. Оставимо помоћ код комшија или вратимо намирнице у Црвени крст, па их испоручимо касније. За време ванредног стања покривали су подручје Града Ужица и општину Севојно.
Наши родитељи су веома поносни због труда који посвећујемо јако лепом „послу“ којим се бавимо. Забринути су за нас , али опет имају неку сигурнист, јер су у нашој организацији сви јако одговорни.
Борис и ја, поред волонтирања у Црвеном крсту, помажемо и нашим комшијама и породичним пријатељима који не могу сами или немају кога да пошаљу по помоћ.
Трудимо се да редовно пратимо наставу. Истина је да професори доста захтевају од ученика, али већина професора нам прогледа кроз прсте и ослободе нас неких задатака. Веома тешко све постижемо, јер волонтирамо сваког радног дана. Увече смо јако уморни, па најчешће школске обавезе обављамо преко викенда. Задаци нам се намноже, па нам овај начин рада отежава функционисање.
Није потребан превелики мотив да бисмо учинили добро дело, да бисмо помогли некоме. Неопходно је мало саосећања за суграђане којима није све на дохват руке. Редовно учлањење у Црвени крст је слободно увек и за свакога. Само је потребна добра воља, можете доћи у просторије нашег клуба где се сви лепо дружимо и склапамо велика пријатељства. У тренутној ситиацији, свако се може пријавити за добровољно волонтирање и помоћи нама и становницима нашег града и околине, којима је потребна помоћ-закључио је Давид.
Додајмо,да „Петљу“ Техничке школе „Радоје Љубичић“ уређује професорка Слађана Јањић која истиче да су у школи -поносни на ученике и сигурни да ће наставити стопама доброте и хуманости-.
Učitavanje komentara...