-О часним намерама са свима који паразитирају излишно је и говорити, али чињеница је да будућности пољопривреде нема, пре свега без добре воље и намере да се спроведу суштинске реформе у аграру, да се поднесе жртва и да се истраје – каже Иван Гујаничић, дипл.инг.пољопривреде
Сублимирајући године иза нас, посматрајући кретања и актере у пољопривреди целовито гледано из године у годину о пољопривреди се све више говори као великој шанси за развој. Да ли је то већ добро позната фраза или не, то већина нас добро зна? И поред те истине, истина је и та да наша земља има потенцијал у аграру, а зашто није искоришћен, много је одговора на то питање, али једно је сигурно много је „добронамерних“ подухвата који су томе допринели.
Безмало свакодневно можемо посведочити да се говори и пише о механизмима заштите, подизању капацитета и унапређењу пољопривредне производње, јавност је мобилисана за актуелности у области пољопривреде, али и поред свега ситуација нимало охрабрујућа, а чињенице на терену указују да су слаби помаци и поред свих „напора“ да се пољопривреда стави у контекст делатности као развојне шансе. Валоризација пољопривредне производње није већ одавно стављена у контекст фер вредновања већ је шпекулација именица која прати вредновање у шта смо се као сведоци могли уверити пратећи увоз и извоз пољопривредних производа као и њихових цена у протеклим годинама. Ту су и субвенције као модел доброг подухвата да се унапреди пољопривредна производња што је за сваку похвалу узимајући их као модел адекватне мере за унапређење пољопривреде, али када би то “али” изставили било би више него добро међутим и ту као и свему механизам контроле и заштите од разних подухвата је заказао па се субвенције на нивоу државе користе и од стране оних којима част ништа и не значи користећи развојни новац из буџета као штансу за зараду, а не шансу за унапређење сопствене производње. И новац који увек фали одлази неповратно, где и како мање, или више се зна. Тако већ две године уназад имамо слику одређеног броја задруга које се формирају ради остваривања личне добити где само оне које немају „жижка“ за пријатеља пролазе систем вредновања и елиминације. И онда једна задруга која представља асоцијацију добровољно удружених људу у циљу остваривања економских, социјалних и културних потреба која почива на задружним вредностима ставља се у контекст асоцијације нечасно удружених групација ради остваривања личне користи обесхрабрујући удруживање у овакав вид кооператива. Где је ту систем котроле, зашто је заказао? Па одговор је више него јасан – „жижак“ инкорпориран у систему вредности лепо улогован разара систем у коме живи, нехајући за будућност било чега, јер он живи само сада и за своје потребе. О часним намерама са свима који паразитирају излишно је и говорити, али чињеница је да будућности пољопривреде нема, пре свега без добре воље и намере да се спроведу суштинске реформе у аграру, да се поднесе жртва и да се истраје. О начину како, постоје студије које су урађене, али суштина опстанка и опстанка људи на селу једино је могућа у времену које долази удруживањем у здраве кооперативе које почивају на задружним вредностима које не морају бити класичан модел задруге већ уједињења ради постизања економских, социјалних и културних интереса. Улагањем у заједницу кроз удруживање првенствено можемо постићи здраву одрживост која као таква може бити јак основ за конкурентност на тржишту. Добронамерним деловањем можемо постићи много и за то нам требају људи у правом смислу те речи.
Иван Гујаничић, спец. инж. пољопривреде
Učitavanje komentara...