Ја сам имао прилику да упознам село и сељака у западној Србији, његов однос према држави и друштву, његову надареност и марљивост, али и просветну заосталост у многим планинским пределима, његову бригу за општу народну ствар и његову сиромаштину. Видео сам његов однос према малој вароши – паланци, пише др Стеван Мољевић, адвокат из Бањалуке чије су рукописе приредили др Гојко Маловић и мр Бојан Стојнић у књизи „Изабрани текстови“ коју је објавио Архив Републике Српске, а која ће ускоро бити промовисана и у Ужицу
Др Гојко Маловић и мр Бојан Стојнић приредили су, а Архив Републике Српске недавно објавио књигу „Изабрани текстови“ др Стевана Мољевића, адвоката из Бањалуке.Стеван Мољевић се политички потпуно и најизразитије исказао у својим значајнијим (и у овој књизи објављеним) текстовима, писаним у току Другог светског рата, у драматичним и трагичним стањима српског народа у њему ("Хомогена Србија" из 1941), и непосредно после завршетка Другог светског рата у лето 1945. године ("Сећања на 1941–1942").
У овом другом рукопису Мољевић пише и о свом боравку у ужичком крају ратне 1942. године. Износећи утиске о тим данима и сусретима са људима из ужичког краја, каже: „Мој први боравак у Србији, који потраја од 3. фебруара до 25. октобра 1942, био је од користи више мени лично, него по општу ствар. Ја сам имао прилику да упознам село и сељака у западној Србији, његов однос према држави и друштву, његову надареност и марљивост, али и просветну заосталост у многим планинским пределима, његову бригу за општу народну ствар и његову сиромаштину. Видео сам његов однос према малој вароши – паланци, која га је често искоришћавала и исмејавала, а пред којом је он тако далеко одмакао и над којом је знао толико пута да се високо уздигне, као и његов однос према великој вароши, која га је једноставно мимоишла, и живела својим животом, као да су на селу и вароши два разна народа.
Има, разуме се, и часних изнимака, а ми смо често баш по тим изнимкама судили те односе. Рат је, поред великих и страшних невоља, довео до приличног приближења. Варошанин је у селу нашао склониште и кутак бар неке слободе, а у сељаку брата кога је оставио и који с њиме дели тешку народну судбину која је обојицу подједнако задесила. Видео сам широко схватање нашег народног јединства и националне солидарности – да сељак не пита из кога си краја, већ јеси ли честит човек и одан општој народној ствари, па да ти одмах поклони пуно поверење, без икаквих рачуна и сумњичења. Утицај самосталног и слободног државног живота кроз више од једног столећа научио је сељака да своју слободну иницијативу посвети, немало у потпуности, своме имању, економији и дому, а да јавне народне послове води држава и општина. Та навика, као и мотиви с којих је дошло до општег народног устанка и отпора у Србији, а с којих у другим српским областима, нарочито у оним у Независној Држави Хрватској, чини разлику у карактеру тога покрета у Србији и у тим другим областима, као и у вођству. Приметио сам да, ваљда баш због тога односа према држави и општини, сељак одаје велико поштовање, али често показује и страх и пред народним послаником, и пред чиновником и пред официром које ови каткад ни мало не заслужују и својим радом и поступцима према народу не оправдавају и врло често хоће да демагогијом надокнаде оно што би требало да буде демократија. Сећам се како су то и странци запазили, и како ми је енглески пуковник Хадсон, а после и пуковник Бели у неколико прилика рекао: "Како то да је овако добар и паметан народ имао тако рђаве политичаре?"
То упознавање улило је у мени веру да ће Србија опет проговорити и извршити свој задатак – да ће знати да среди и консолидује оно што је њен сељак својим борбама и својим жртвама створио, лијући своју крв и напуштајући сваки час свој дом и свој плуг, а хватајући се за пушку, али да ће то бити тек онда кад у Србији сељак проговори, кад он дође у јавном животу до пуног изражаја. Оно што је створио и стекао он ће и да среди и уреди. Треба му само времена и предаха, јер он, летећи из рата у рат, из борбе у борбу, још није имао времена да предахне. А он је и по свом позиву и његовој природи мало спор, али зато темељит. И он кад дође до изражаја и проговори, уза њ ће се наћи и српски сељак из осталих српских области, који исто мисли и исто осећа што и он, и чека да на њ дође ред да прихвати за кормило. И онда кад он проговори својим сељачким језиком, он ће се врло лако споразумети и са хрватским а поготово са словеначким сељаком.“
По Мољевићу, Срби су требали "да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена". Ово је требало урадити како би се у будућности спречило ново крвопролиће и страдање српског народа. Потом би тако заокружена Србија приступила уређењу свих осталих питања са Хрватима и Словенцима у федеративној Југославији састављеној од три јединице.
У наслову овог прилога навели смо речи Ивана В. Лалића. Речи др Мољевића имаћемо прилику да ускоро представимо у Ужицу.
Приредио: Жељко Марковић
Učitavanje komentara...