Претпоследњу представу коју је публика гледала на 28. Југо9лсовенском позоришном фестивалу, извели су глумци Црногорског народног позоришта из Подгорице. Пред публиком је био Албер Ками његово дело “Неспоразум“, у режији Дамјана Пејановића.
Основ за ову чувену Камијеву драму је прича о сину који је одбио да буде глава – отац породице. Апсурдни неспоразум водио је право у породичну катастрофу која је разоткрила сав јад и беду људске егзистенције.
Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: За Камија је јако важан контекст, написао је ову драму 1942. године, у веома тешко време, када су се људи резолутно одлучивали. Човек се оцењује према ономе што чини, не према ономе што је замислио, што је његова прошлост, жеља. То је свет без Бога, нема оца, нема врхунског ауторитета, човек мора сам себи да постави границе. Овај комад пита – где су границе људскости?
Весна Вујошевић Лабовић, уметничка директорка ЦНП Подгорица: Увек се трудимо да за све слојеве публике имамо по један наслов, да имамо жанровски богат репертоар и место за младе наде. У овом случају то је био Дамјан Пејановић. Нисам испратила цео процес рада, али сам са радошћу пригрлила ову представу, јер сам препознала аутентичан рукопис, велику слободу и мисао. Константно ме је узнемиравало свако гледање, та реченица „Европа је тако тужна“, њихове собе које су са све мање ваздуха, а са више ритма, па доживљавате њихове личне и нашу колективну судбину.
Дамјан Пејановић, редитељ: Ками је написао штур текст и на прво читање, ако смем рећи и незанимљив. Ипак, тај текст нас се данас јако тиче због свега што нам се дешава. Зато сам се одлучио за њега. Да би размишљали о његовој естетици, морали смо да га удаљимо од себе. Зато је смештен у мета простор – три вагона, ћелије, собе. Хтели смо да се уверимо да смо схватили да нас, ако се не опаметимо и у будућности чека нови рат.
Ана Вујошевић, као Мајка: Нисам била одушевљена што ће се радити Ками, тај текст је компликован, ужасно емотиван, тежак за глумца. Он много прича о емоцијама, можемо рећи и да је патетичан. Ипак, кад ми је Дамјан послао идеје, рекла сам – то је то, то је нешто ново, ухватићемо се у коштац са ратом, борбом, револуцијом. Захваљујући нашој кореографкињи успели смо да дођемо до свега што смо желели. Све смо тумачили на начин који сјајно кореспондира са младим људима. Много њих долази да гледа представу у Подгорици, они је одлично разумеју.
Јелена В. Ђукић, као Марта: Нисам чланица овог ансамбла, већ јако срећна и поносна гошћа. Јако сам се радовала овом тексту и раду са Дамјаном и целом екипом. Било је тешко изградити улоге, захтевно је и физички, али се не ради само о томе у којем вам је положају тело. Захтевна је та метричка реакција, емотивно, физички и психички. Марта је сама по себи изазов, јер је изузетно мрачна и немилосрдна. Желела сам да будемо свесни зашто је таква – јер је невољена, заборављена, усамљена. Она је прототип моје генерације.
Петар Новаковић, као Јан: Велики је то мазохизам. Ишао сам од тога да ако је већ побегао из те куће и затим се вратио у хорор у коме су мајка и сестра монструми, мора да схвати да је једини начин да буде боље, да он умре. Јан је син, али и муж. Велики је фокус на породици, а ту је суштина. Мушкарац не препушта себе толико жени због терета породице. Зато жена испашта.
Радмила Божовић, као Марија: Она је најтрпнији лик у целој драми, неко ко је ни крив ни дужан доживео страдање. Све што жели је да поправи ствари због предосећаја. Осећа да нешто није у реду и да треба да се врате кући. Тај предосећај је нама женама породично наслеђе, наследиле смо бригу и страх да ће нешто погрешно да се деси мушкарцима који су одлазили с надом да ће нешто да поправе. Код нас се то циклично понавља. Надам се да неће заувек.
Зоран Ракочевић, као Бог/Слуга: Почаствован сам што играм у националном позоришту. Овај пројекат нас је после много година поново окупио. Једна апстрактна улога се може квалитетно остварити, ако постоји поверење. Писац каже да лик слуге има положај божанства, гласника, врсту комуникације са наднаравним. То је и контекст ове представе. Мислим да се она тако најбоље концептуализује. Слуга овде има више текста него код Камија, јер му се додаје једно од јеванђеља на почетку. Он оставља траг зачудности, као апстрактна личност коју више не виде него што је виде. Ово је комад о унутрашњим борбама, психологијама. Кад причају о Европи, земљи, свету, они причају о апстрактним појмовима. Мислим да је то највећа вредност овог текста.
Андреј Чањи, позоришни критичар: У предговору за америчко издање ових драма, Ками је рекао да је ово „модерна трагедија“. Каже да је то „редак цветак“ који се у цивилизацији јавља само два пута, онда када се дешавају тектонске цивилизацијске промене. У овој драми заправо имамо снажне осврте на класне разлике, у суштини драме имамо сукоб између материјсалистичког погледа на свет и брата који задржава људску емпатију, емоцију, љубав. Ставили сте представу у концепт дистопије. Мени је била јако песимистична, што не личи на Камија. Он сам каже да је овде оставио два простора за оптимизам. Први је то да Јан може да каже да је он Јан, а други је сам крај, када слуга каже – не, а могао је да одлучи да ће помоћи. Ова представа је дала перспективу да је свет толико подељен да нам се црно пише. Ипак, крајњи песимизам може да има супротан ефекат и подстакне нас на добра дела.
Публика је овој представи дала оцену 3,91, што је до сада најнижа оцена.
Последња такмичарска представа овогодишњег фестивала је "Отац", Атеље 212 из Београда, по тексту Флоријана Зелера, а у режији Паола Мађелија.
Učitavanje komentara...