-Мислим да је прича о емотивним превирањима, емоцијама, о промашеним животама, тема без обзира у којим годинама се човек налази. Ја сам на половини сопстевеног живота и осим награда и позоришног живота, поседујем једино бициклу и за мене сада креће преиспитивање. Зато желим да испричам ову причу кроз призму магичног реализма. И то могу овде, у ужичком позоришту - каже Милан Нешковић
Милан Нешковић (1985), позоришни редитељ, у ужичком Народном позоришту тренутно припрема представу „Месец (дана) на селу“ Ивана Сергејевича Тургењева. До сада је радио у многим позориштима у Београду и широм Србије, у Словенији, Републици Српској. За свој рад добио је бројне награде, а на прошлогодишњем Стеријином позорју, Стеријину награду за режију за представу „Кус петлић“ Александра Поповића. У ужичком Народном позоришту је 2009, одмах по завршетку Факултета драмских уметности у Београду у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић, радио своју прву професионалну представу „Црвенкапа“ Александра Поповића која је и данас на репертоару.
Какав је осећај поново доћи у ужичко позориште после тринаест година?
-Веома волим ужичко позориште, ужички фестивал (ЈПФ) ценим за који мислим да је један од најбитнијих у региону и још је један који ми је драг, а са кога немам награду за режију и волео бих некад да је овде добијем. Примећујем да се за ових 13 година од када сам радио „Црвенкапу“, доста тога променило. Уствари, како нам се друштво деградира, тако се и позориште и услови рада у њему деградирају, што се прво види, условно речено, у „провинцијалним позориштима“, којима се смањују финансије, па и број запослених, не само глумаца, већ се укидају и радна места у техници. Тако је у Крушевацу, Врању, Лесковцу, Сомбору, док је најмање видљиво у београдским позориштима. Неко је измислио закон да позоришта не могу да се баве делатношћу за коју нису основана, па тако не могу да запосле ни портира, чистачицу, бравара, ни столара, већ треба да их ангажују са друге стране. На овај начин се расипа позоришна магија, а у самој позоришној кући нема живота. „Црвенкапа“ је моја прва професионална представа после завршеног факултета и радио сам је у овом позоришту, у Ужицу, у којем се види све оно о чему сам малопре говорио, али у којем је ипак, остао ансамбл па и техника која вредно ради. Нама остаје да направимо занимљиву представу која ће се играти десетак година, као и „Црвенкапа“ која још увек није скинута са репертоара.
Зашто радите Тургењева и зашто сад „Месец (дана) на селу“?
-Зашто Тургењев? То је питање његове актуелности. Мислим да је увек тема, без обзира у којим годинама се човек налази, прича о емотивним превирањима, емоцијама, о промашеним животама, о сумњама да ли живимо промашен живот, да ли је љубав нешто што је вођено срцем или разумом. Сада, када имам 37 година, мене такође, највише обузимају егзистенцијални проблеми, као и главни лик у представи, Наталију Петровну. На половини сам сопстевеног живота и осим награда и позоришног живота, поседујем једино бициклу. За мене сада креће то преиспитивање и зато желим да испричам ову причу кроз призму магичног реализма. И то могу овде, јер када год планирам да радим у неком позоришту, полазим од тога да ли имам добру поделу за комад. После разговора са уметничким директором ужичког позоришта Немањом Ранковићем, видео сам да имају два млада глумца, Дејана Максимовића и Вању Ковачевић, сада су реткост млади, свеже запослени глумци у неком позоришту, а у представи су потребна два млада лика. Ту је и врхунска глумица Бојана Зечевић, Вахидин, Игор, Немања Јовановић, Тијана Караичић, Ивана Павићевић, Дивна Марић. Схватио сам да имамо идеалну поделу за овај комад. Тако се све једноставно поклопило, надам се на обострано задовољство.
-Апсолутно сте у праву. Чак је ова представа предсобље Чехова. Ето, на јесен, у Народном позоришту Сомбор радим његовог „Галеба“. Ипак, ова представа у Ужицу није ми вежба за Чехова, јер је Тургењев потпуно проевропски настројен писац. Цео свој живот провео је у Паризу и он је у руску књижевност донео утицај француског романтизма, док је Чехов искључиво руски, базиран на Гогољу и руској литератури. Они нису ни стилски ни жанровски слични. Ове године ми се тако задесило да ћу радити два руска класика. Пре четири године режирао сам у најстаријем и првом професионалном руском позоришту „Волков“ тако да сам доста постао и русофил, али да се оградим, не и путинофил и то би требало јако одвајати. Не смемо да разапињемо Чехова, Тургењева и Гогоља зарад актуелне ситуације у Украјини и мира у свету. Ништа они нису ни заслужни нити криви за немир или мир на овој планети.
Бавили сте се и нашим класицима, најсвежији је Нушић?
-Од основне и средње школе, један од мојих омиљених предмета увек је била историја и мислим да она заиста јесте „учитељица живота“. Ми, иако то не радимо, можемо на историји да учимо, на сопственим грешкама, не би ли постали бољи, емпатичнији људи. Међутим, из нашег, пре свега, необразовања, а веома смо интелигентан народ, што нам је опет проблем, ми не желимо да учимо на својим грешкама. Кроз историјске комаде желим да схватим како Нушић није био генијалан и видовит Тарабић, него смо ми доста назадни као народ. Проблем је у нама, а не у генијалности Нушића који јесте био генијалан поготову као писац постављања ситуација, карактера и тумачења. Он, по мом мишљењу, не може ни да приђе Александру Поповићу када су дијалози у питању, али зато има друге квалитете и њих двојица би заједно били један савршен драмски писац. Зато сам се од српских писаца до сада њима највише и бавио.
Шта је драж у драмама Александра Поповића?
-То је апсолутно разумевање људских судбина на један комично-трагичан начин, што је у ствари жанр који ми живимо. Нико боље не разуме људе у смислу језика и понашања од Александра Поповића, а при том је велики хроничар наше историје и нашег живота. Он директно сецира сваког човека, сваку ситуацију до суштинског огољавања људских односа, а то ради језиво духовито. Е, то је оно што је за мене и најлепше и најтеже урадити у театру. Александар Поповић је у исто време и смешан и тужан. То је оно што ја највише волим код позоришта. Мене не занима интелектуално, феноменолошко позориште, већ желим да после гледања позоришног чина будем емотивно богатији. Дакле, желим и да плачем и да се смејем.
Шта Вас највише привлачи у савременој српској драматургији?
- Увек ме привлаче писци који се баве драмским сукобом и причом која има свој почетак, средину и крај и која је написана у дијалошкој форми. Оно што не волим и зато се у последње време и не бавим толико новим драмским комадима, јесте то што је код нас одједанпут настала помама за постдрамским позориштем и писањем непрегледних монолога који су сами по себи јако емотивни, али, с друге стране, то је једноставно написати. Ако бисмо хтели да постигнемо исти емотивни ефекат кроз сукобну ситуацију два или више ликова, онда долазимо до тога да је то много проблематичније написати, а овако је лакше манипулисати емоцијама у публици. С тога, нисам поборник таквих текстова и окрећем се чвршћим формама класика.
С обзиром да протеклих година радите у позориштима широм Србије, како бисте описали ситуацију у њима?
-Какво нам је друштво, позориште нам је одлично.
Више од десет година на разне начине сарађујете са нашим прослављеним редитељем Емиром Кустурицом, од асистента на његовом филму „Млечни пут“ у коме сте и играли, до креативног директора интернационалног филмског и музичког фестивала „Кустендорф”, модератора радионица, фестивала руске музике „Бољшој“, до позоришног фестивала у Дрвенграду. Како сада функционише та сарадња?
-Сарадња траје. Интернационални филмски и музички фестивал „Кустендорф“ на Међавнику прошле године смо због пандемије организовали онлајн, али смо храбро у јануару ове године одлучили да он буде уживо. Међутим, и тада нас је корона омела па ће „Кустендорф“ бити одржан од 6. до 10. маја у свом старом издању којем ће присуствовати већина аутора, бројни гости, студенти. Програм, пре свега, такмичарски део, исти је, као што је најављен за јануар, али смо га допунили са неколико филмова и аутора, јер можемо сада да их реализујемо и на отвореном. „Кустендорф“ је једноставније организовати по лепом времену, мада је он везан за снег и посебна је чар када је Мећавник бео. Волели бисмо да се и друга два фестивала, позоришни и фестивал руске музике наставе, али још увек је све неизвесно с обзиром на садашњу ситуацију у којој се све више осећају последице кризе у Украјини, а живот ових фестивала директно је везан за економску снагу спонзора.
После Ужица, на јесен ћете радити у Сомбору, кажете да Вас наредне године чека рад у позориштима у Нишу, Зрењанину. Када бисте могли да бирате, шта бисте у догледно време жарко желели да поставите на неку од позоришних сцена и где?
-Када би само све зависило од мене, желео бих да поставим „Оперу за три гроша“ Бертолда Брехта, да је радим као велику копродукцију неколико позоришта. Ако бих могао и то да бирам, волео бих да то буде у новој згради Народног позоришта у Суботици чија реконструкција траје већ 18 година, а кажу да ће коначно ове или наредне године бити завршена. Тада ће ово позориште бити једно од најсавременијих, најбољих и најфункционалнијих на Балкану. „Опера за три гроша“ могла би да врати повезаност међу позориштима, пре свега, Београда и Суботице, као што је било у „златно доба“ КПГТ-а и Љубише Ристића.
-Увек се трудим да правим представе које се разликују, не би ли напредовао као редитељ.
У представи „Месец (дана) на селу“ Ивана Сергејевича Тургењева, у режији Милана Нешковића играју глумци Народног позоришта Ужице: Игор Боројевић, Бојана Зечевић, Вања Ковачевић, Дивна Марић, Ивана Павићевић, Вахидин Прелић, Дејан Максимовић, Хаџи Немања Јовановић, Тијана Караичић Радоичић. Драматургију је урадила Јелена Мијовић, сценографкиња је Андреја Рондовић, костимографкиња Биљана Гргур, композитор и пијаниста је Игњат Милићевић. Премијера је планирана за 20. мај.
Učitavanje komentara...