Две премијере

У ужичком Народном позоришту у фебруару у размаку од десетак дана, уз поштовање свих епидемиолошких мера заштите од ширења заразе вирусом корона, изведене су две премијере. Без обзира на епидемију „нисмо стајали са радом и новим плановима“, каже за „Вести“ Немања Ранковић, уметнички директор Народног позоришта На великој сцени 14. фебруара била је премијера представе „Боли коло“ Димитрија Коканова, у режији Јоване Томић. Коканов, писац и сценариста, стални драматург позоришта Атеље 212 Београд, прошле године је за текст „Кретање“ награђен Стеријином наградом за најбољи савремени текст, а са редитељком Јованом Томић већ је сарађивао у неколико представа. У представи играју Хаџи Немања Јовановић, Вања Ковачевић, Бранислав Љубичић и Биљана Здравковић. Кореограф је Игор Коруга, костимографкиња Маја Мирковић, а композитор Лука Мејџор. На овај начин Ужичко позориште је још једном отворило врата и наставило неговање младих, талентованих, пре свега, драмских аутора које траје годинама уназад.

Већ 27. фебруара публика је имала прилику да види романтичну комедију „И то се зове љубав“ (ЛУВ) Мари Шизгал (1926-2020) познатог америчког драмског писца, у режији Ксеније Крнајски. Мари Шизгал био је познат по својим бродвејским хитовима, али и сценарију за филм „Тутси“ за који је као ко-сценариста номинован за Оскара, Златни глобус и Бафту. Романтична комедија „И то се зове љубав“ (ЛУВ) 1965. године номинована је за награду Тони као најбољи драмски текст на Бродвеју, а играна је широм света. У представи играју Вахидин Прелић, Тања Јовановић и Дејан Максимовић. Сценографију је урадио Жељко Пишкорић, костим Драгица Лаушевић, сценски покрет Дамјан Кецојевић.

-У предстојећем периоду придржаваћемо се и даље свих прописаних мера заштите од ширења заразе вируса корона а акценат у нашем раду остаје на мањим формама које укључују мањи број глумаца. Свакодневно пратимо ситуацију са „ковид проблематиком“ и у складу са ситуацијом доносићемо одлуке о даљим плановима. Током марта трудићемо се да организујемо играње нових представа како бисмо омогућили што већем броју грађана да их погледају. Тренутно у гледалишту дозвољени број гледалаца је само 86. Поред играња ових нових представа у плану је да се крене са припремом још једне представе ПЕРПЛЕX – Мариуса вон Маиенбурга. Ово је комедија о хировитој стварности, сопственом идентитету и самом позоришту. Писац Мариус вон Маиенбург тренутно је једна од најзначајнијих личности на европској позоришној сцени – наводи Немања Ранковић, уметнички директор ужичког Народног позоришта.

Прошлу годину је по речима Ранковића, обележила „апсолутна неизвесност“ у коју се ушло „прилично амбициозно упркос започетим грађевинским радовима на пројекту енергетске ефикасности, који су направили велики дисконтинуитет у редовном раду већ након завршетка фестивала половином новембра 2019.“. Из тих разлога представе нису могле бити игране на матичној сцени.

-Како бисмо омогућили функционисање репертоара и редовно играње представа нашли смо алтернативно решење у Културном центру Златибор. На Златибору смо успоставили континуитет играња што је резултирало великим интересовањем „нове публике“. Поред припреме представе „Посета“ успели смо током јануара одиграти 15 представа – каже Немања Ранковић. Играње представа на Златибору настављено је и у фебруару, уследило је и гостовање у ЈДП у са представом „Али град ме је штитио“ и како истиче Ранковић, све је обећавало да је добра и успешна година пред ужичким позориштем. Међутим, после премијере представе „Посета“ коју су глумци извели на матичној сцени, све је стало и већ је прва реприза била отказана због проглашења епидемије вируса корона.

-Убрзо је “цео свет” позоришта избацио на онлине платформе, па тако и ми, међу првим позориштима у Србији, на нашем youtube каналу, поставили представе. То је било једино место где су се позоришне представе могле гледати. Статистика која је извучена на основу броја прегледа представа била је једина врста утехе у том тешком периоду и било нам је јасно да нисмо заборављени од наше верне публике. РТС је током овог периода емитовао више пута наше представе снимљене у оквиру ТВ театра које су сврстане у релевантне представе које представљају позоришну културну баштину. Како се дало очекивати убрзо су и из буџета Града стигле обесхрабрујеће вести па смо били принуђени на негативан ребаланс што је довело до даљих флуктуација у плановима и репертоару. Озбиљна смањења средстава довела су у питање опстанак представа на репертоару– наводи Ранковић.

-Почетком јуна када је изгледало да се ситуација са ЦОВИД19 почела стабилизовати кренули смо у обнову представа које су укључивале мање поделе, што је заузето као став из безбедносних разлога. Убрзо све наше жеље и настојања да што пре изађемо пред публику пале су у воду разбуктавањем новог таласа у Златиборском округу. По завршетку грађевинских радова, почетком октобра, кренули смо ентузијастично ка публици одржавајући пробе, уметничке радионице са државним Ансамблом „Коло“ (Зидање Скадра). Обновили две представе паралелно са припремама нових представа („Боли коло“, „И то се зове љубав“) реализовали једно гостовање и са нестрпљењем очеквали заказану премијеру предстве „Боли коло“ за 5.новембар. Већ 2.новембра испоставило се да међу глумцима имамо позитивне после чега је уследила изолација дела колектива. У жељи да што пре премијером изађемо пред публику до краја године, интензивирамо пробе представе „И то се зове љубав”, али се и овог пута упркос придржавању свих епидемиолошких мера понавља сценарио из новембра- завршава своје сагледавање услова рада позоришта у прошлој години Немања Ранковић.