У галерији „Рефлектор“ у Крчагову, у истом дану, 11. септембра отворене су две изложбе двоје реномираних српских уметника, Љиљане Шуњеварић и Милана Антића. Изложбе трају до 23. септембра.
Концепт изложбе слика Незавршена кућа, као и видео рад Пут Ибарском у трајању од 25 минута, аутора Љиљане Шуњеварић, надовезује се, како сама ауторка каже, на њено претходно истраживање које је реализовала под називом Варош Нова у Галерији У10 у Београду у априлу прошле године.
„На овој изложби представила сам већи број призора на којима су бележена моја путовања Ибарском магистралом од Београда до Косовске Митровице. За ово истраживање најкарактеристичнија је била слика Фабрика бетона формата 200 х 245 цм на коме је представљен типичан амбијент какав се може видети путовањем Ибарском, као и видео запис Пут Ибарском (трајање 25 мин) на коме се у слоwмотион техници прате амбијенти и атмосфере путовања карактеристични за просторе западне Србије, ка југу, до Косовске Митровице“, написала је између осталог Љиљана поводом ове изложбе и навела: „Иако се ради о мотивима незавршених објеката, веома карактеристичних за локални амбијент моја намера је била да их у сликарству не представљам као артефакте одређеног социјалног патоса и сиромаштва, већ напротив, да инсистирам на аутентичности тих призора, њиховој узвишеној лепоти и извесној тежини коју носе у свом постојању и темпоралности. Незавршеност се ту разуме као приказ одређених приватних и колективних егзистенцијалних околности, промена и драма које су условиле да оваква врста артефаката остаје незавршена и својим постојањем сведочи једнако о људима који су започињали и мењали своје животне путеве колико и о стању једног транзиционог друштва у коме се те недовршености појављују као битни означитељи простора у коме живимо.“
Љиљана Шуњеварић (1979) је визуелна уметница из Београда рођена у Ужицу. Дипомирала је, магистрирала и докторирала Сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Активно излаже на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству од 2000. године. Награђивана је из области цртежа. Радови су јој присутни у уметничким збиркама и колекцијама галерија и музеја.Запослена је на Факултету уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, у звању ванредни професор на предмету Сликање.
Другу изложбу приредио је Милан Антић (1984) доцент на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Јордан Цветановић о овој изложби, између осталог пише: „У овим турбулентним времена која наизлгед изгледају потентно и инспиративно за уметничко стварање, стиче се утисак као да више нема шта да се каже. Дошли смо до момента када реаланост и дешавања око нас преузимају примат над људском маштом, самим тим и креацијом, да публици лагано, све чешће, постаје нејасно која је разлика између уметничког дела и самог живота. У том смислу, бити уметник данас је јако тешко. Не само због лоших услова, мањка средстава за општи опстанак, недостатак свести да је уметност један од темеља сваке цивилизације, већ и због чињенице да се сада свако може назвати уметником. Од тинејџерке која у својој соби ствара ТикТок садржај до човека у пензији који напрасно схвата да је талентован, за ко зна шта. Слобода коју су нам дале нове технологије и развој размене информације, приближио је људе, али истовремено створио ђубриште идеја и конфузију мисли, које девалвирају перцепцију онога који посматра.
Једноставно речено - предозирани смо разноразним садржајима.“ Према речима Цветановића, Антићева жеља за „експериментисањем и испитивањем граница сопствене креативности, пружа му могућност да трансформише своја размишљања у нове облике. Користећи сликарски поступак који је заснован на истраживању односа између времена, простора и форме, његово промишљање егзистира на медитативној пажњи и може се описати као тежња ка стањима контемплације путем стварања једног света заснованог на обрасцима и ритмовима преузетих из природе. Дакле, он се препушта извесном уметничком екцесу, налик пустоловима који по први пут стају на непознату територију и откривају нове континенте, релативизујући границу између простора и уметничког дела, посматрача и уметничког дела, духовног и материјалног, јавног и интимног. Милан Антић покушава да се врати на почетак, да схвати шта значи ирационално се препустити несвесним осећајима за облик и боју, започети повратак уметности која може да провоцира и без слања било какве поруке онима са јефтиним картама. Баш онако како је било и пре паметних телефона, мејла, факса и запрежних кола која су вукла сентиментална писма из рата.
Ово је на неки начин борба са самим собом да се нађе смисао у бесмислу који живимо доста дуго. Можда и предуго.“ Милан Антић је дипломирао на Факултету Ликовних уметности у Београду где је и докторирао. Његови радови сада су, у оквиру групних поставки од 2006. године, били представљени на бројним изложбама у земљи и иностранству. Има их у бројним колекцијама. Антић је учесник више уметничких радионица и резиденцијалних боравака интернационалног карактера. Његов рад у области визуелних уметности је више пута награђиван.
Učitavanje komentara...