Хвала екипи са Интерно 2 што су ме извукли, јер да није било њих, ко зна шта би се десило, искрено
Душан Дрндаревић је 34-годишњи Ужичанин, програмер, који је као млађи тренирао кошарку. Он је и човек који је недавно имао тешко животно искуство, када је због корона вируса у ужичкој болници провео 12 дана, каже „дугих као 12 година“. Такође је одговорна особа, која је поштовала све мере заштите од вируса, штитећи и себе и друге. То очигледно није било довољно, па је први део овог разговора настао док је Душан још увек лежао у Општој болници у Ужицу. Други део одговора добили смо од опорављеног човека, који је био јако срећан што је поново код своје куће, али и жељан да апелује на све нас да нипошто не мислимо „неће то мене“.
Где проналазиш вољу и снагу да сада разговарамо?
Искрено, још увек сам у болници и желим да са што више људи поделим ово искуство, како би се они заштитили што је боље могуће, како се не би десило да доспеју ту где сам ја. Особа сам која је поштовала апсолутно све мере заштите и предострожности. То укључује и лични избор да се што је могуће мање крећем по граду, излазим и слично.
Да ли се променио начин на који посматраш суочавање са корона вирусом, сада када си ти "у вртлогу"?
Променио се, и то много. Иако сам и пре него што сам се заразио био врло дисциплинован, поштовао дистанце, носио маске (због онколошких пацијената у породици), ово што сам доживео и видео овде у болници, много мења поглед на ствари. Примера ради, потребне су много оштрије мере него што сам до сада мислио, не толико у смислу опреме него у смислу концентрације и пажње. Свако, најситније опуштање може да буде за неког фатално.
Ових дана различите званичне и незваничне информације стижу до нас о ужичкој болници. Какво је твоје виђење ствари, да ли имаш очекиван третман?
Првог дана када сам дошао у болницу, прва сцена коју сам видео
су прекривена тела, њих 5-6. Пита се у тим моментима човек где иде и да ли ће да се врати, које су му шансе? Језиве су то слике. Што се тиче медицинског третмана, медицинског особља и лекара, ту сам без текста у позитивном смислу речи. Шта ти људи раде за овај народ, коју жртву подносе, то је за легенду. Лично сам био у тешком стању првих 5-6 дана, лекари и медицинске сестре су буквално “копали” да ме извуку, да не идем на респиратор. И успели су. Зато их ја зовем тигрови, зато што кидају као да си им најрођенији. У ужасним условима раде, под скафандерима, посао не може бити тежи и ризичнији, али то су такви борци да заслужују све што пожеле. Баш све. Хвала екипи са Интерно 2 што су ме извукли, јер да није било њих, ко зна ста би се десило, искрено.
Да ли знаш како, када си се заразио? Како си знао да треба да се обратиш лекару, шта си осећао?
Ја немам појма како сам се заразио. Размишљао сам о томе и даље не знам. Већ сам напоменуо да сам и пре инфекције био јако дисциплинован и одговоран, али од ове немани очигледно нема сигурне заштите. Једне ноћи сам добио температуру око 39, а одмах сутрадан сам се јавио у ковид амбуланту где ми је речено да је све ок, да узмем витамине и антибиотик. Да напоменем, тамо ме нико није заиста прегледао, него су само погледали снимак. Сутрадан ми опет није било добро. Хитна помоћ ме је одвезла до Ковид амбуланте. Ту су ми дали инфузију са витамином Ц, како су рекли - да ме освеже. Ту сам изгубио драгоцено време, а ситуација је бивала све гора. На наговор супруге сам одрадио скенер плућа (приватно). Тако ми је установљена обострана упала плућа са препоруком да се одмах јавим у болницу. У болницу сам дошао са, претпостављам, неколико дана кашњења, што је утицало на моју, нешто тежу клиничку слику него што би то било нормално да сам дошао на време.
Како су реаговали људи у твом окрузењу када су сазнали да си позитиван на корона вирус? Јесу ли постали опрезнији, одговорнији?
Када сам сазнао да сам позитиван, већ сам био у болници. Тамо су узели узорак и резултат је стигао за пар дана. Када су људи око мене сазнали, били су мало изненађени, али првенствено забринути за мене и моје стање. Мислим да сам их мојим искреним молбама да се чувају и предузму све што је у њиховој моћи да се заштите мало тргао из свакодневице у коју људи упадну са мишљу: “Неће то на мене, ма јок.”
Како изгледа вратити се кући, како се осећаш?
Био сам у болници дванаест дана, то је за мене било као дванаест година. Осећај: доћи својој кући, окупати се у свом купатилу, лећи у свој кревет нема цену. Осећам се одлично, али помало уморно, па ћу ово време искористити да се добро испавам.
Да ли те је ово искуство променило, хоће ли утицати на твој живот, понашање у будућности?
Што се тиче мог понашања у будућности, корона ми је дефинитивно
оставила једну позитивну ствар, а то је нека чудна мирноћа размишљања. Ваљда се човек концентрише само на суштину, па сви изговори, одуговлачења и слично, потпуно губе смисао.
Желиш ли, из угла некога ко је прошао кроз тежак период, да нам поручиш нешто?
Да, наравно, у томе је цела поента ове приче. Дакле, људи, молим вас, узмите се у памет и поштујте све мере како бисте заштитили вас лично и чланове своје породице. Знам да је то тешко против невидљивог непријатеља, јер ни сам не знам где сам се и како заразио. Ова болест није наивна, много брзо може да се претвори у катастрофу. Толико је опака и брзо напредује да човек не може да се снађе, нити да схвати како му се све то десило и када. Иначе, апсолутно сам сигуран и потврђено ми је да нема никаквих правила око заражавања. Свако се може заразити. Док се не појави вакцина, нико није сигуран, без обзира да ли је јак, слаб, млад, стар, мршав, дебео. Видео сам толико различитих случајева. Зато људи треба да поштују све мере, да не мисле да то неће „на њих“.
Učitavanje komentara...