Воћњаци и у ужичком крају некада су били препуни јабука, крушака и шљива. И данас је шљива наше благо, а Србија се налази међу пет водећих произвођаћа шљиве у свету уз Кину, Румунију, САД и Немачку. Климатске промене и топлотни удари прилично оштећују плод шљиве у Европи. Међутим, у брдско-планинским крајевима попут косјерићког аутохтоне сорте се одлично држе и стручњаци за воћарство баш из овог краја узимају узорке како би их сачували од заборава, оплеменили и створили нове воћне сорте српских шљива од којих се прави најбоља шљивовица. Шљиварство је увек било темељ јаког српског села, слажу се и стручњаци, произвођачи и власници дестилерија само још треба ,,порадити”.
Један од водећиох стручњака у овој области др Бранко Поповић из Института за воћарство подсећа да се готово 80 одсто шљиве у Србији преради у шљивовицу која је препознатљива у целом свету. Држава је препознала потребу ревитализације шљивика и мешавином старих сорти ,,црвене ранке”, ,,трноваче”, ,,драгачице” и ,,моравке” и чачанских, Институт за воћарство ствара сорте од којих се добија изванредна ракија, попут старих врхунских шљивовица. Све то значи развој индустрије и свеже, сушене и смрзнуте шљиве за извоз. Очување традиције је обавеза, каже Поповић који у разговору за ,,Вести” подсећа и да два села у ужичком крају Шљивовица у општини Чајетина и Рачанска Шљивовица у Бајиној Башти носе име националног пића.
- Мислим да шљиварство у Србији има дугорочну перспективу. Постоје године када је цена нижа, али дугорочно сматрам да са постизањем великог броја дестилерија и сушара и са извозом велике количине шљива на европско и светско тржиште постиже и јачање села – наводи Поповић који је оптимиста посматрајући кретања у шљиварству и бенефите које пољопривреда од шљиве може очекивати. У маркетима имамо воће из свих крајева света, али постоје препоруке стручњака да људи треба да једу храну са поднебља на коме одрастају, јер су генетски навикнути на њу. Забораву шљиве и домаћег пекмеза као и осталог српског воћа ,,кумовао” је развој кондиторске индустрије. Међутим, радује што све више на нашим трпезама српско воће заузима место које заслужује. Ту су и дивљи плодови, а током корона година многи су се сетили дарова природе попут дрењка као једног од највећег природног резервоара витамина Ц. Да сачувају сеоска домаћинства труде се и у златиборској Трипкови. Јањићи производе 13 врста ракија на бази шљиве, од дуње, кајсије, слатка и сокове, купиново сирће... Њихова дестилерија је ,,Стара златиборка плус” из Ужица. - Када би се људи вратили на село и почели да раде традиционалне производе попут дедова и прадедова било би корисно за све нас и друштво у целини. Производња и пласман ракије значајан је подстицај за село. За разлику од појединих воћки, шљива у нашем крају може да успе због надморске висине - наводи Марко Јањић произвођач ,,Старе Златиборке” уз речи да увек има простора за државу да ,,погура”.
Милан Плазинић из Премеће код Чачка ове године је на Видовдан обележио три деценије како се озбиљно бави производњом воћних ракија, као што су то пре њега чинили отац и деда. Каже да је највећи проблем села што се празни и што је све мање домаћинстава у којима неко живи.
-Нема ко да обрађује земљу, па и да ради шљиву. Мада, у последње време што се ракије тиче отвара се све више дестилерија што у перспективи омогућава продају шљиве и повећану производњу. Из старих засада једино се може добити квалитетна шљивовица, мада има нових засада са старинским сортама што је добро – прича нам Плазинић. Истиче да је логика српског сељака да никада не рачуна свој рад и да се свака пољопривреда на овај начин исплати и тако сваког пролећа све што има од производа прода испод цене како би дошао до пара за семена и ђубриво за пролећну сетву. Плазинић додаје и да је цена ракије од 400-500 динара потцењена с обзиром да цена старих сорти шљива у откупу достиже 60 динара по килограму, а скочила је и цена дрва за печење ракије са прошлогодишљих 30 на овогодишњих 80 евра. Да у шљиви, производњи ракије и другим производима има будућности села слаже се и проф. др Никола Бајић из Центра за органску производњу Ужице. Заговорник органске пољопривреде каже да је кључ успеха за село и заштита земљишта од хемије и загађења.
- Поготово што се враћамо старинским ракијским сортама међу којима је на првом месту ,,црвена ранка”уз чачанских осамнаест сорти које су створене од старих. За јако село и будућност села потребна је органска производња не само у Србији већ и у целом свету. Посебно код нас, јер имамо очувану сеоску средину, земљиште, воду, ваздух... Само нам треба више знања и пара, односно субвенција за три прве године када лечимо замљиште – додаје овај стручњак. Он подсећа да су и Уједињене нације рекле “заштитимо земљиште” и ако се вратимо природи и селу решавамо проблеме зато што је први услов живота – храна. Има воћњак, стадо оваца и дестилерију у Рађевом Селу. У његовој породици генерације су на свом имању имале шљивике. Технолог је по струци и сеоско дете Чедомир Ђурђевић наводи да су људи ,,подлегли” храни која је пуна адитива и без провере квалитета са заслађивачима и појачивачима укуса. Наводи и пример рибље исјране у чију храну када се стави адитив риба једе нон-стоп, а тако је и са храном за људе.
- За шљиву причамо да је перспективна. Некад је била берићетна, али мислим да више није. Можда за извоз производи од шљиве, али дефинитивно за тржиште Србије само ракија. Производио сам органске пекмезе и могу вам рећи док је ишао извоз било је исплативо- каже Ђурђевић и додаје да је песимиста у погледу будућности села. Бајина Башта је изнедрила врхунске ракије, а неке од њих служиле су се као национално пиће и код српског авиопревозника. На протеклом ,,Жестивалу” у Ужицу у рукама Владимира Илића прегршт медаља за квалитет ракија од којихе најпознатија клековача која се код љубитеља добре капљице изборила и против стечаја. Каже у производњи мора се ,,строго придржавати дедине”, а када је тако навикне се на награде.
- У ракији и шљиви има будућности села. Мало још треба да се промене неке ствари и да се служи само квалитетна ракија. Наша ракија пије се на скоро свим континентима, а шљива је из западне Србије. Без проблема извозимо, јер понављам ,,држимо се дедине” - каже за ,,Вести” Владимир Илић из ББ Клековача. Пољопривреда генерише и туристичке потенцијале. У општини Чајетина, на Златибору сељаци своје производе међу којима и квалитетна ракија могу продати туристима у финалном облику што је и највиша цена као и у бројним угоститељским објектима. Једна од ретких манифестација на којој се може видети како се прави домаћа ракија јесте “Ракијада” у златиборској Шљивовици.
На свим континентима Владимир Илић из ББ Клековача из Бајине Баште каже да се њихове ракије пију на свим континтентима и да нема проблема у пласману. Посебно истиче да се морају испоштовани преци који су нам у наслеђе оставили тајну производње добре ракије.
Једносмеран пут
- Медији су пуни слика два човека који су из Београда дошли у једно село и купили два сеоска имања. А некада је то село имало три хиљаде становника... И опустело село и шљиварство морају имати другачичији третман. Бојим се да је то једносмеран пут и да се и даље ради о доласку из села, а не повратку - каже Чедомир Ђурђевић који се после завршеног факултета 1983. године као сви из његове генерације вратио у Ваљево. Нажалост генерација његове деце после завршетка факултета остаје у Београду.
Шта се рачуна под ценом ракије?
- Цена воћа, око десетак килограма шљиве за литар дестилата. Ракија мора бар три године да одстоји у бурету и тада има ,,губитака”. Пре двадесет пет година почиње прича о доброј ракији, јер осим у кућама правих домаћина нисте могли да је пронађете лако на тржишту. Осетно је направљен помак што се тиче квалитета домаће ракије и повећан број произвођача који слушају струку – каже Плазинић из Премеће уз речи да сваки бољи ресторан данас има избор и могућност да понуди висококвалитетну ракију.
Пројекат ,,Јако село – темељ државе”
Učitavanje komentara...