Други живот

Отварао је Емилијан Протић бројна авлијска врата по селима расутим на Голији, Јавору и Мучњу, претварао шкрти језик земљака у неусиљену и топлу исповест сведену на захтеве жанра и стилске норме, усредсређену на гест, мисао или исказ којим се у пуној мери задовољава она неутажива потреба за живом и благом људском речју

Нешто је труло у држави Данској, јер нико данас не пише као Емилијан Протић.

Истини на вољу, јунаци његових изабраних репортажа и успутних записа једва да се памте и у матичном окружењу, моравичким забитима за која наш хроничар каже да су се тешко могла пронаћи и на војној карти; „виђене за Ивањицу“ гледамо на другим националним фреквенцијама, а свет све више личи на теретану Арнолда Шварценегера.

Али није реч о томе, како каже један нобеловац с трзалицом, времена се мењају. Биће да данас не само што нико не пише као Емилијан Протић, већ је мало коме стало до старе добре новинарске школе.

О каквој „школи“ је реч?

У запису „Чика Михаило“, објављеном у једном од мајских бројева Вести 1989. године, ламентирајући над судбином Михаила Лазовића, првог и последњег Ивањичанина који је себи и породици хлеб зарађивао тестером, Протић закључује: „Јер, прича обичних људи, обично је права прича.“ Ово кратко и јасно „поетичко начело“, којег се доследно и с великим успехом код читалаца Вести придржавао, као да је изашло испод чекића Антона Павловича. Добро, не претерујмо у аналогијама, Чехов није дочекао свог Жданова, док је наш дописник редовно имао бар двојицу за вратом, ивањичког и ужичког (име познато редакцији живих и мање живих ветерана).

Трагајући за таквим причама, Протић је отварао бројна авлијска врата по селима расутим на Голији, Јавору и Мучњу, претварао шкрти језик земљака у неусиљену и топлу исповест сведену на захтеве жанра и стилске норме, усредсређену на гест, мисао или исказ којим се у пуној мери задовољава она неутажива потреба за живом и благом људском речју. Тако су они које је историја прећутала а судбина најчешће осујетила у намери да се докопају бољег живота своје место пронашли на страницама Протићевих репортажа, својеврсним сведочанствима времена када су пут, светло и вода били идеал друштвеног просперитета. Ткаље и воденичари, учитељи и школски послужитељи, петролџије и пекари, камионџије и кондуктери, рудари и телефонисти, чистач градских улица и шивачица која на кошуљи отвара рупице што „низа свет“ што „уза свет“ захваљјући Емилијану Протићу дописују епоху, дају јој ону колоритну пуноћу без које би књиге попут ове представљале само стотину нијанси идеолошког сивила. Примерице, на то указује и почетак опет једног репортажног извештаја с лица места: „У овом времену свакојаких чудеса, малих и великих звезда, малих и великих екрана, шарених шатри и естрада, мало ко запажа да ту, одмах поред нас, тече и други живот.“

Можда је сувишно подсећати на то да се у вишедеценијској новинарској пракси Протић доказао и као поуздан водич кроз историју Ивањице, почев од вакта кнеза Милоша, када је настала варош што је, легенда каже, по ивама добила име. Тако ћемо путујући његовим репортажним времепловом, од лампи гашњача до сателитске станице, сазнати како је моравички капетан Симо Јаковић поставио темеље будуће вароши, ко је донео прву лопту у градић са три сокака и седам уличних фењера, када је протутњала прва бициклета а када синула електрика, замирисаће олајисане учионице и црвоточне скамије, заштипаће мириси пожара и барутних година... „Све прође, само треба сачекати“, рећи ће један ивањички мудријаш. Протићев рукопис одликују смисао за детаљ, лапидаран израз, сликовитост осенчена поетским реализмом, емпатија, виталистичка визија живота упркос мукотрпном измицању жрвњу историјских (не)прилика, хуморно старовлашко „тоциљање“, добродушно и без задњих мисли... „И нека лековита тишина између ових брда“, као да чујем Емилијана. Хоће да нам каже да новинског заната нема без књижевног алата. Треба му веровати. На реч.

Под називом „Све боје живота“, књигу изабраних репортажа и записа које је Емилијан Протић објављивао у Вестима приредили су Зоран Јеремић и Зоран Жеравчић, а објавила је ове године ивањичка библиотека „Светислав Вуловић“.