Изазов у ком је сваки удах и корак победа духа над телом, корак после кога си ближи циљу, али и даље ниси сигуран да ли ћеш успети или заувек остати у снежним наносима Хималаја као опомена онима који су преценили своје могућности, јер Хималаји не праштају никоме
Драган Јаћимовић из Лучана је први човек из Србије који је освојио Монт Еверест. Двадесет година касније, осваја другачије врхове. Каже да „свако има свој Еверест, само не сме свако да крене ка њему“ и истиче да одустајање није опција, јер онај ко одлучи да увек иде линијом мањег отпора, дугорочно је у великом проблему.
Могу ли две деценије, колико је прошло од Вашег освајања Хималаја да промене осећања према том подвигу?
Мислио сам да могу, али како време пролази постајем све више свестан величине подвига, а емоције су још јаче. Са друге стране, оно што сам урадио након тога више вреди од самог успона на Еверест те 2000. године. Наиме, организовао сам и водио на десетине експедиција у планинске масиве широм света, где су људи из Србије и из целог региона стицали искуство, а надам се делели то са другима као што сам ја делио са њима. Понекад помислим да ми то није требало у животу, али је очигледно да је требало да се деси, како бих почео да размишљам о свету који ме окружује на други начин, као и да кренем у поновно освајање самопоуздања које ми је одузето у детињству.
Како се доноси одлука да се испред себе постави висок циљ, шта Вас је тада мотивисало?
Данас о томе мислим мало другачије, јер изгледа да су ти циљеви бирали мене, а не ја њих. Такве одлуке се не доносе, већ се једноставно десе. Временом човек схвати да јесте важно одабрати циљ који је изнад његових тренутних могућности, али је још важније све оно што се дешава на путу до тог циља. Било је ту много успона и падова, преиспитивања, освајања самопоуздања, малодушности, еуфорије, туге, радости, суза и смеха, али све то појединачно није битно. Важно је оно што све заједно доноси у једном збиру дугорочно, а то су промене захваљујући којима растемо. Када схватите да су ти циљеви само средство за промене, да не служе само за задовољење вашег ега, онда сте прешли на нови ниво у игрици званој живот. Мени је тада мотив био да изађем из изоловане земље, да видим свет, да се остварим, да докажем себи да вредим више него што мислим да вредим... и много тога још. Срећом, много касније десио се тренутак у коме сам осетио да немам више потребу да се доказујем себи, а ни другима.
Како сте превазилазили озбиљније проблеме за време успона?
Када се деси проблем онда гледаш да га решиш што пре, али ако није до тебе већ до Природе, онда вежбаш стрпљење. Током успона на Еверест најгора је неизвесност због нестабилног времена што проузрокује сталне промене плана. То је најбоља вежба за ваш его, јер схватите да од вас мало тога зависи. Можете да будете упорни, кондиционо врхунски припремљени и ментално јаки, али то све падне у воду ако очекујете да се ваше жеље током успона испуне. Неиспуњење жеља прави фрустрације, а ваш циљ изгледа све даље и даље. То је више борба са самим собом, а не са планином. Када током експедиције постанете свесни лепоте која вас окружује, садашњег тренутка, људи који су око вас и са којима делите све лепе и тешке тренутке на путу до врха, онда се опустите и са осмехом дочекујете нови дан без обзира каква вам је све изненађења планина припремила.
Који тренуци су остали урезани као најлепши, који су Вас можда и касније „терали“ у нове подвиге?
Најлепши тренутак није онај када сам био сам на врху, већ један моменат у селу Пангбоцхе. Након завршене аклиматизације и повратка са 8.000м када смо 11. маја 2000. имали неуспешан покушај успона на врх, сишли смо у БЦ, на 5.300м. Након тога, вођа експедиције предложио је да се спустимо у село Пангбоцхе (4000м), где бисмо удахнули мало више кисеоника и опоравили се пред нови покушај успона. Ми смо били на – 30 степени на 8000м где је искористљивост кисеоника око 35%, а онда, одједном се нађемо на + 20 у селу где има дрвећа, ливада и где расте најбољи кромпир на свету. Једно поподне легао сам на земљу међу ниско растиње обучен само у мајицу и танке памучне панталоне „маде ин Катхманду“. Био сам бос и потпуно зарастао у браду. Гледао сам облаке на небу и уживао у протицању времена. Лежао сам ту сатима без икаквих мисли, опуштен и присутан. Онда игром случаја трек стазом у близини, наилази водич Тхомас, водећи групу младих Данаца на Исланд Пеак, висок 6189м. Знали смо се од раније и баш сам се обрадовао када је наишао. Тај тренутак када ме је он препознао, мој повратак у стварност, то грљење и његово одушевљење, а највише реакција на то што сам тако лагано обучен и сасвим бос на 4.000м, мени је један од најлепших тренутака на тој експедицији. Тада сам постао свестан да је све релативно и да прави пријатељи више вреде од било каквих постигнућа.
Створили сте нераскидиве везе са људима којима су Хималаји природно окружење?
Бојим се да је ово мали простор да бих написао све о народу Схерпа. Сама чињеница да већ 25 година у континуитету одлазим у Хималаје довољно говори о тим нераскидивим везама. Ове јесени планирам поново да се сретнем са њима, ако ми то околности дозволе. Од тих људи сам научио више о животу него од било кога другог. Захвалан сам им на томе и радо им одлазим у госте.
Претпостављам да је за такве подухвате ментална снага бар подједнако важна као физичка припремљеност?
Важно је једно и друго, али сирова снага у планини не само да не значи ништа него може и да смета. Људи који су добро утренирани журе на врх као да ће он сутра да нестане. Тако троше много енергије, што код дуготрајних експедиција врло често доводи до одустајања од даљег успона. Треба бити уравнотежен и смирен без обзира на адреналин који свакодневно пумпа и тера вас на акцију. Ментална снага се у планинама пре свега односи на самоконтролу и стрпљење, а не на опцију „главом кроз зид“.
Постоје ли тренуци када сте осећали духовну повезаност са природом, која сигурно није увек питома и благонаклона?
Природу не доживљавам као нешто што има предзнак – питома или дивља, благонаклона или сурова, већ је прихватам без обзира на то како утиче на моје планове. Уживам у сваком тренутку, јер је он непоновљив. Одавно сам схватио да су Схерпе у праву када кажу да планине нису само гомила камења и леда, већ нешто што има своју личност и карактер. У почетку ми то није било јасно, али сам у пар наврата осетио о чему они заправо причају. Верујем да свако може да осети духовну повезаност са Природом, само је потребно да неко искључи центрифугу у којој се налази већина човечанства данас. Довољно је отићи на пар дана у планине, искључити телефон, седети у миру и посматрати залазак сунца, па ће да проради та веза коју сви ми имамо.
Како је изгледао тренутак у коме сте стали на кров света? Шта сте урадили, рекли, помислили…?
Прва помисао која вас дочека на врху је: „Хвала Богу, нема више!“ Мени је бар тако било, јер сам се пењао без боце са кисеоником, где је сваки корак једна велика победа. Успео сам да на врху снимим камером неких 20-так минута. То све може да се погледа у документарном филму “4 године за 10 минута” који је добио десетак награда на међународним фестивалима. Осећања најбоље могу да се опише у две речи: еуфорија и катарза. Ипак, на врху сам био сам и нисам имао са ким да поделим те тренутке и срећу због великог успеха. То је нешто што ни до данас нисам прежалио. Након пуно суза и еуфорије, дође празнина какву нисам осетио у животу. Тек касније када сиђете у долину крене право радовање због огромног постигнућа.
Колико су Вас та искуства усмерила да данас будете и мотивациони говорник?
Свако ко је преживео деведесете може да буде мотивациони говорник. Ако на то додам преко 50 експедиција у масиву Хималаја и широм света, онда сигурно имам шта да кажем. Покушавам да убедим људе да никада не одустају. Благодат суочавања са проблемом се не види одмах, већ много касније. Ако увек идете линијом мањег отпора онда сте дугорочно у озбиљном проблему. Када наиђете на препреку, немојте да је заобилазите. Суочите се са њом и крените да је решавате. Ако на том путу паднете, устаните одмах и наставите даље. Једног дана стићи ћете до свог Евереста. Свако има свој Еверест, само не сме свако да крене ка њему. Не слушајте оне који вам само преносе њихове страхове, већ слушајте оне који вас подстичу и подржавају. Ако на том путу и попнете неки ваш Еверест, Боже мој, десило се. То је само једна тачка на вашем путу која вам је донела ново самопоуздање. Повремено се окрените назад и погледајте ко сте били када сте кренули на пут, а ко сте данас. Будите захвални због пређеног пута и стечено искуство преностите другима јер човек расте само ако даје, све остало је празна прича и трчање у круг.
Да ли сте пред себе поставили нове циљеве и врхове чијем освајању тежите?
Увек имам неке циљеве, али ми је тренутни фокус на учењу и усвајању нових вештина. Пчеларење, рад са каменом, писање, воћарство, повртарство... све су ово дивне вештине којима се тренутно бавим и покушавам да будем добар у њима. Врхови? Шта то беше? Немам жељу за успонима на неке нове планинске врхове. Испуњава ме само преношење знања и искуства стеченог у планинама.
Učitavanje komentara...