- Најтеже ми је кад родитељ доведе дете и понаша се као да то дете више није родитељски проблем већ психијатров….Стално понављам- психијатар није чаробњак, он из стручне перспективе улази у породицу и помаже детету кроз рад са свим члановима, јер дете није самостална целина већ у великој мери зависи од породичног амбијента и рефлектује расположење и понашање своје породице- истиче др Звездана Стевановић, једини специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије за цео регион
После трагичних догађаја који су се почетком маја догодили у Србији, како објаснити стање у коме се друштво налази јер је то постала главна тема у скоро свим разговорима?
Трагедије која се десиле у ОШ “Владислав Рибникар” и у Младеновцу, никога од нас нису оставиле равнодушним. Поред шока и неверице, туге и саосећајности са породицама жртава, навела је све нас који смо у систему у коме деца се развијају и расту, да се преиспитамо да ли и где грешимо, шта може а шта мора да буде боље. Систем у коме деца расту је комплексан и чини га пре свега, породица и блиско социјално окружење детета односно пријатељи, фамилија, потом школа, затим здавствене и установе социјалне жаштите, представници закона и медији. Сви морамо да преиспитамо на који начин обављамо наше улоге, да препознамо слабе тачке али и да проценимо јаке стране. Можемо да учимо из грешака, али не смемо да дозволимо да учимо из овако великих трагедија!
Као неко ко ради са децом и адолесцентима и наравно њиховим породицама, морам да се осврнем на највећи значај породице у развоју младе особе. Родитељство је захтеван и тежак посао, морамо познавати дете, а да при томе развој детета није статичан, већ један комплексан динамичан процес, у коме морамо прихватати нормалне развојне промене, а одржавати структуру и границе. Морам напоменути да ми стручњаци који смо задужени за ментално здравље младих не нудимо готова и чаробна решења, већ углавном радимо на побољшању комуникације која је у периоду адолесценције нарочито угрожена. Конкретно, када су млади и адолесцети у питању, родитељи су ти који морају учествовати у животу свог детета, разговарати свакодневно са њима и знати како се осећа, где и са ким излази, који садржај прати на интеренту, да ли и са ким контактира на мрежама, да ли пије, пуши, одлази у кладионице и коцкарнице, употребљавапсихоактивне супстанце, како једе, како спава, како се сналази са школским обавезама....Треба да контактирају са учитељима и разредним старешинама, да се не љуте ако се укаже да постоји проблем код ученика који је наставник приметио, не схватати то као увреду и критику родитељству, већ позив да се исправе грешке док су још мале.
На жалост, сведок сам, да су после несреће која се догодила у београдској основној школи, неки родитељи после дуго времена погледали мало боље своје дете, осврнули се да га питају шта мисли, осећа, има ли проблема и после дуже времена ушли у његову или њену собу ...Неки бивши супружници су после дуго година свађа и расправа, контактирали у мирном тону о свом заједниичком детету, схватајући какве би им грешке могли промаћи. Неке од родитеља као да је ова трагедија трзнула и пробудила, а поновићу- не смемо да учимо из трагедија!
Непосредно након трагедија, један број родитеља ме је контактирао да се се информише како поступати унутар породице, како да заштите децу, неки су чак били у дилеми да ли уопште да отварају ову тему са децом.Породица треба да буде сигурно место, место где се осећамо безбедно, вољено, заштићено. Разговарати са децом и младима отворено и искрено, питати их како се осећају, шта мисле о догађају, шта их брине и шта их збуњује…Разговор треба да буде прилагођен њиховом узрасту, код млађих узраста што једноставнији. Контролисати и ограничавати садржаје који пласирају медији и друштвене мреже, критички се односити према информацијама које добијамо, избегавати узнемирујуће видео или сликовне садржаје. Тежити одржавању већ постојећих свакодневних рутина, укључити неке заједничке пријатне активности као што су заједнички викенд у природи или окупљање блиских пријатеља и фамилије. Имати поверење у школски кадар и интересовати се о активностима и дешавањима у школи. Такође, јако је важно да родитељи воде рачуна и о себи, о свом соматском и менталном здрављу, својим активностима и понашањем стално подсећати децу да је породица топло и безбедно место, као и да су у окружењу појачане мере за безбедност грађана.
Шта треба препознати у понашању младих?
Млади често не умеју да препознају и да нам опишу своје емоције, често се не понашају у складу са њима, тако на пример, ако су тужни или забринути, могу испољавати љутњу и бес или се жалити на болове у стомаку или главобољу, мучнину и друге телесне симптоме. Бежање у виртуелни свет друштвених мрежа и видео игрица такође може бити један од одбрамбених механизама… Не можемо очекивати да нам јасно опишу своја осећања и проблем. Зато је најважније да поред тога што ћемо их питати како су, заправо треба обратити пажњу на њихово свакодневно функционисање односно како једу и спавају, да ли иду редовно у школу, да ли се друже са вршњацима или избегавају изласке и друштво, да ли су покварили досадшњи успех у школи, да ли одлазе редовно на тренинге, да ли проводе више времена испред рачунара него иначе, или су потпуно престали да користе интернет и друштвене мреже…Свака промена дневних рутина, навика и понашања треба да нам буде сигнал да се потенцијално нешто важно дешава.
Опширнији интервју прочитајте у „Вестима“ од 19.маја 2023.године
Učitavanje komentara...