Представом "Отац" Атељеа 212, по тексту Флоријана Зелера у режији Паола Мађелија затворен је 28. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу.
Ова представа прича о деменцији у породици о односу оца и ћерке, о љубави и губитку.
Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: Овај комад је јако значајан, јер нам показује да су дементне особе највеће жртве које проживљавају страшан ужас. Њихов свет се растаче. Зато је веома важно што је Атеље 212 поставио овај комад, а фестивалска публика је јако добро реаговала на њега.
Зоран Стаматовић, селектор ЈПФ и директор НП Ужице: Ако су „Деца“ била представа за коју сам знао да ће отворити фестивал, ово је била представа за коју сам знао да ће га затворити. То је био тај распон представа, од прве до последње. Људи често ћуте о овом проблему, али то је болест која многим породицама куца на врата. Не препознајемо је док потпуно не буде ту. Добро је што постоји ова представа.
Војислав Брајовић, као Андреј: Не знам да ли постоји нешто екстремније од деменције. Човек више није оно што је био. Шта је то што нам је дало свест и ко нам је одузима? Губивши свест, памет, престајемо да будемо оно што смо били. Свако има своју личност, а та болест је човеку одузима. Шта он постаје после тога, какво биће? Радили смо на томе да се види да је он духовит, виспрен, брз, али да то више није он. Када се улога гради, лик има свој почетак, развој, катарзе… Ја немам тај континуитет, то је тежак и изазован задатак, за мене, али и за колеге са којима играм.
Хана Селимовић, као Ана, ћерка: Паоло и ја смо доста разговарали о томе да не могу играти део дијагнозе и да ово није медицинска студија. Размишљали смо шта је занимљиво када се у позоришту игра један овакав лик. Она доживљава губитак који није изненадан. Он је страшно постепен. Чињеница да сте свесни да губите особу до које вам је стало, а потпуно сте немоћни да на то утичете доводи до растрзавања. Оно је паралела његовом растрзавању свести.
Драгана Варагић, као Нека жена: Ја сам део његовог проблема. Нас има неколико. Док губи борбу са својом свешћу, појављује се Нека жена. Њена појава у истој сцени некада осликава два различита света, један је реалан, а у другом се слике криве. У првој тврди да је Ана, у другој да је Лаура, а у трећој је Мартина. Она садржи делове свих тих идентитета, али можда и других женских особа у његовом животу. Можда је и његова мајка.
Исидора Симијоновић, као Лаура: Не знам да ли је Лаура део проблема или део решења, али знам да је бљесак у којем види своју покојну кћерку. Мислим да би у реалности могла бити, рецимо, медицинска сестра, која га јако подсећа на ћерку када се смеје. Управо тај осећај препознавања и веза коју осетиш када сретнеш некога кога не познајеш, а учини ти се познатим, за мене су најлепши део њиховог односа. Паоло је желео да будемо свесни да смо ми део тога што Андреј види, а то дозвољава мале искоке у решењима, попут мог пренаглашеног смеха. Он је више нешто што одзвања у његовој глави, него нешто реалистично.
Марко Грабеж, као Пјер: Пјер је друга страна која развлачи Анин лик. То је свесна себичност. Често су говорили да је мој лик одвратан, али мислим да није. Оно што он ради јесте сурово, али Пјер види да је Ана у вртлогу из ког не може да изађе сама. Он заузима агресивнију позицију, подсећа је да они имају свој живот и да постоји институција која може бринути о њеном оцу. Ставља јој до знања да неће бити лошија особа ако прихвати ту опцију. Сурово је и управо зато то може да каже само неко ко није део породице, неко ко није толико емотиван као Ана. Иначе, Паолу је музика веома важна у свим представама, она је као глумац на сцени. Стално је инсистирао да то не сме да буде примењена музика. Јако се изнервирао када смо рекли да не знамо ништа о примењеној музици, јер је није ни желео. Тражио је истину и емоцију, музику која се прави одмах, ту, а не у студију.
Иван Михаиловић, као Неки човек: Ако бисмо тај лик превели у реалност, вероватно би био лекар у некој институцији у којој је Андреј смештен. Сва појављивања која имам мимо последње сцене су онда вероватно неке тачне слике које је Андреј доживљавао у животу. Мислим да Драганини, Исидорин и моји ликови нису непостојећи. Чини ми се да је све то истина само мало временски померена. Ово је било путовање по најнеистраженијем органу у људском телу, односно мозгу. Чак и да се није све десило како смо видели, у његовој глави је тако било, дакле, то је његова истина.
Огњен Драговић, студент режије/асистент редитеља: Испратио сам цео процес, био сам на Паоловим првим разговорима са бендом, сценографом Дарком Недељковићем. Преко целог лета, пре почетка процеса, Паоло и Дарко су размењивали идеје, где се и Паоло сусрео са изазовима које носи нова сцена Атељеа. Када говоримо о музици, било ми је интересантно колико је широк спектар референци које је Паоло дао бенду. Било је занимљиво гледати како је водио и глумце и музику.
Андреј Чањи, позоришни критичар: Ова драма је специфична по томе што је садржај условио драмску форму која има фокализацију. Све видимо из перспективе главног јунака, Андреја. У том смислу, прича диктира форму драме, али и представе. Осим тога, у овој режији, музика игра веома важну улогу. Она је као и позориште, уметност континуитета – постоји само док се изводи. Иста ствар је и са људском свешћу, када нема изведбе, нема ни света, већ фрагментарне свести. Зато не чуди што Андреј стално тражи свој сат, односно континуитет времена који губи.
Ужичка публика је представу Отац Атељеа 212 оценила са 4,74.
Učitavanje komentara...