Са 35 година искуства у кожарском занату, Мира Ћубић каже да је најтеже било на почетку научити прерађивати кожу, јер кад једном прођеш с машином, каже она, нема поправке. У фабрици коже радила је 18 година, касније код разних приватника у текстилној и кожарској индустрији, где је и најбоље научила занат, а тек онда отвара своју радњу за поправку, али и израду пре свега кожне одеће.
-Првенствено се бавим израдом кожних ствари, пре свега јакни. Али, кад нема довољно посла, радим и све друго: преправке, фарбање јакни и кајишева... Да би човек опстао у овом, али и сваком другом послу, мора да зна да ради свашта. Највише има посла око рајсфершлуса – истиче Мира.
Мира каже да је некада потражња за израдом оригиналних кожних јакни била много већа, док сада људи углавном траже да им се преправи старо.
-Највише бих волела да могу да радим само са кожом, али то није довољно. На пример, лети нико неће да преправља кожу, крзно и слично. Доносе друге врсте материјала. Раније су људи много више наручивли јакне да им се сашију, док данас то није случај. Највише се траже преправке половне одеће.
Често се деси да људи дођу и мисле да им је јакна кожна, а није.
-Дешава се да оду на одморе у Грчку, Турску и друге земље, где за 50 евра купују „кожне“ јакне, које им се убрзо поцепају, па онда долазе да их крпе. Сви знамо да је раније кожа била далеко квалитетнија и да јој није било издерка по 30, 40 година. Ту су биле само неке ситне преправке да би модел био модернији. Данас се користе лоши и неквалитетни материјали. Иако има добрих имитација од скаја, ја одмах видим да ли је кожа права или не. Међутим, људима је то тешко разликовати у мору разних имитација – објашњава Мира. Иако у Ужицу има одељење текстилне школе, Мира каже да нико није долазио на праксу код ње и да мисли да се нико неће наставити бавити овим занатом, јер нема ни где да га научи.
-Проблем је за оне који и желе да се баве, немају како да уче. У школи нема практичних знања. Ја сам завршила средњу текстилну, па после нисам знала у пракси да радим. Ми смо у фабрици коже, на пример, годину дана само учили да шијемо право штеп. Данас, ниједан приватник неће некога да држи годину дана и све време да му показује посао.
Иако је посла раније било више, Мира се не жали и каже да је захвална на помоћи коју је, за време епидемије, добила од државе. Има своје сталне муштерије, а циљ је и да се привуку и нове.
Њен локал је остао у истој улици, али је сада премештен у пролаз према градском пијацу где је прометније, па се Мира нада се да ће посла бити још више.
-Ја сам ишколовала два сина, један је дипл. инжењер машинства, а други будући доктор медицине, а подршку породице, увек сам имала- истиче Мира.
Од овог посла се нико није обогатио, али се може сасвим солидно живети и што је најважније бити сам свој газда, закључује наша саговорница.
Učitavanje komentara...