Нека добра позоришта и фестивали, код нас и у свету, опстају зато што иза њих стоји држава а неки постоје зато што их помаже какав приватни мецена који воли театар. Постоје међутим, позоришта и фестивали који свој живот дугују некој врсти љубавног пријатељства које струји између локалног становништва и позоришта. Овај пример свакако представља Народно позориште у Ужицу које је од почетка прожето са својом вољеном публиком.
Позоришни живот у Ужицу датира од 1856. године, када је основано Театрално друштво као програмска активност тадашњег Читалишта (прве библиотеке у граду, основане те исте, 1856. године). Театрално друштво је било смештено у Каљевића кући (угледни председник Окружног суда и трговац).Ужички Театар основао је Стојадин Обрадовић, управитељ Читалишта (сведочи његово писмо кнезу Милошу Обреновићу из 1859. године).
Прва позоришна представа у Ужицу изведена је 15. фебруара 1862. године. Био је то комад "Бој на Чачку 1815". Исте године приказани су комади "Смрт Стевана Дечанског" и "Ајдуци". Године 1866. малобројна грађанска публика гледала је представу "Хајдук Вељко". Новински чланак сачуван из периода прве премијере сведочи о интересовању Ужичана за позоришни приказ: "Најодличнији цвет нашег грађанства беше са највећом љубављу на овом представљању и соба за седење је дупке пуна... Осим 100 душа што беше у соби и на местима што се могаше видети, још се толико повратило, јер није било места за њих".
После ових првих извођења, позоришни живот у граду је имао дужу паузу, све док предратне 1913/14. године ђачка позоришна група Гимназије, под руководством професора Дејана Маленковића као њеног оснивача, није извела више комада.
Тек са првим данима Ужичке републике, 1941. године, уметничка партизанска чета изводи домаће и совјетске писце: "Мати", "Кнез Иво од Семберије", неколико Нушићевих комада, "Како се калио челик", "Почетак буне против дахија"... Главне улоге играли су Милутин Чолић, Алија Недић, Филип Марјановић, Миленко Ђурић, Часлав Јехличка. Поред Каљевића куће, у којој је традиција била настављена, представе су биле извођене и у Соколском дому (Соколани) и Филкин биоскопу.
Народно позориште у Ужицу основано је 1945. године са циљем да задовољи потребе грађана у области позоришне уметности. Оснивач Народног позоришта Ужице је Скупштина општине Ужица и оно је данас једино професионално позориште не само на територији Златиборског округа, него и целе југозападне Србије. Народно позориште Ужице основано је као Обласно народно позориште одлуком Министарства просвете Србије 10. августа 1945. године. Прва премијера била је 4. септембра 1945. године, Нушићева "Госпођа министарка", у режији Обрада Недовића. Свој рад Позориште је започело у Соколском дому. Од 1948. године Народно позориште Титово Ужице премешта се у Филкин биоскоп, који се налазио на главној градској улици. Требало је да прође читав један век, да би са реконструкцијом главног градског трга, позориште добило своју сопствену зграду. Нова зграда позоришта отворена је 1967.године. Она је заједно са тргом представљала и нови урбани идентитет града.
Од те 1945. до данас позориште је извело 549.премијера. Многи уметници су прошли кроз ову институцију. Свакако треба се подсетити глумаца који су оставили трага у овом позоришту. Неки од њих су остајали дуже неки краће али свакако су својим радом обележили историју овог позоришта. Међу тим именима су: Ева Тот, Душан Станојевић, Фреди Фазлофски, Евица Јеремић, Ана Крижанец, Будимир Пешић, Даница Крљар, Деса Богдановић, Јован Јојић, Томислав Јанић, Јездимир Томић, Љиљана Љубичић, Михаило Форо, Недељко Пајевић, Дара Чаленић, Милан Штрљић, Никола Родић, Стојанка Пејић, Зоран Караић, Тома Трифуновић, Светлана Поповић, Ђурица Савић, Ана Милосављевић, Мира Бањац, Милија Вуковић, Лидија Булајић, Душко Крижанец, Јелена Жигон, Гордана Тасић, Мира Вукојчић, Стево Жигон, Миша Јанкетић, Реихан Демирџић, Мија Алексић, Јелена Обрадов, Александар Сибиновић, Слободан Љубичић и др.
Од самог оснивања позоришта, радило се на подизању професионализма и професионалне етике што је посматрајући кроз историју неким управницима лакше а некима теже полазило за руком.У овом ранијем периоду управници су били: Обрад Недовић, Милутин Чолић, Фреди Фазловски, Гојко Шкоро, Милан Богосављевић, Станко Јованчићевић, Томислав Јанић. Било је периода пада али и успона који су били много чешћи. О тим амплитудама најбоље нам говоре протекле сезоне и наслови који су рађени у одређеним периодима. Управници који су се борили и стварали овај театар мењали су се али сви су имали исту жељу а то је добробит овог театра и што боља инкорпорација позоришта у локалну средину са подизањем театролошких вредности како у самом позоришту тако и међу грађанством.
У ранијем периоду свакако посебне заслуге припадају Јовану Булајићу, који је на известан начин трасирао пут овог позоришта. Ту је неизоставни Александар Милосављевић, затим Бранко Поповић који има посебан значај у подизању лествица овог театра. Након Јована Булајића, Бранко Поповић свакако ће остати упамћен не само по добрим представама које је у овом позоришту режирао („Радо иде Србин у војнике“, „Саванарола и његови пријатељи“, „Праћка“, „Богојављенска ноћ“...) , већ и по ангажовању првих академски образованих глумаца у стални ансамбл а са друге стране и као главни иницијатор покретања Југословенског позоришног фестивала, који је касније доста доприонео подизању естетских критеријума унутар самог позоришта.
Пише: мр Немања Ранковић, глумац – редитељ и уметнички директор НП Ужице
(коришћени извори из архиве Народног позоришта) наставиће се....
Učitavanje komentara...