Зорану Стаматовићу, пошло је за руком оно што претходним управницима није а то су учешће на Стеријном позорју, Венецијанском бијеналу, Мител фесту, освојен је највећи број награда на фестивалима као и враћање традицији учествовања на Битефу после 68/69. године када је Јован Булајић позвао Арсу Јовановића да режира представу „Балада о лузитанском страшилу”. Готово ниједно позориште из такозване унутрашњости Југославије пре толико година није могло да се мери са достигнућем ужичког глумишта. Премијера комада немачког писца Петера Вајса изведена је 5. маја 1968. Представа је изазвала до тада незапамћену позорност позивом да учествује на Битефу, другом по реду. Тако је поред “Гробља аутомобила” легендарног Фернанда Арабала, Шекспирове “Мере за меру” Петера Цадека, те “Малограђана” Максима Горког у извођењу Великог драмског театра “Горки” из Лењинграда, заблистала и ужичка представа. “Тако технички уједначену, са глумачког становишта, компликовану представу, и стилски тако посебну, није још само пре неколико година било могуће замислити у овом театру”, записаће Слободан Селенић у својој критици. “Будимо реални, тражимо немогуће”, гласио је слоган Битефа 1968. године. Као да је у духу “реално немогућег” настало и ужичко позоришно чудо. „Преко свих очекивања, са финим осећањем за скупну игру, глумачки ансамбл је дисциплиновано спроводио редитељеве намере, померајући Петера Вајса са трибине за узвикивање парола на трибину актуелног политичког позорја”, писао је критичар “Вечерњих новости”.
Поред управника, који су главни и одговорни увек били, треба поменути и уметничке директоре: Милојка Кнежевића, Бранка Поповића, Лилијану Ивановић, Миодрага Милановића, Дејана Пенчића Пољанског, Момчила Мурића, који су својим знањем и ентузијазмом доприносили у доношењу правих одлука и предлагању управницима некад добрих некад мање добрих наслова који су се налазили на репертоару у протеклих 75.сезона. Заједно са управницима позивали су редитеље за које су сматрали да могу донети нешто ново. Међу њима су: Јован Булајић, Арса Јовановић, Миленко Мисаиловић, Бора Григоровић, Ђура Удицки, Виталиј Дворцин, Милан Богосављевић, Александар Ковачевић, Матилда Шпилер, Тома Курузовић, Нађа Јањетовић, Андреј Паченко, Радослав Лазић, Александар Гловацки, Милош Лазин, Драган Јаковљевић, Мишко Милојевић, Бошко Димитријевић, а у новије време Небојша Брадић, Кокан Младеновић, Славенко Салетовић, Александар Лукач, Жага Мићуновић, Мартин Кочовски, Лари Запиа, Андреа Паћото, Горан Головко, Ива Милошевић, Златко Свибен, Бојан Ђорђев, Југ Ђорђевић, Јована Томић, Ксенија Крнајски...
Поводом наступа на 39. Венецијанском бијеналу са представом Голдонијевог „Слугу двају господара“ остало је забележено: „Народно позориште Ужице постало је театарски феномен: далеко од метрополе, у не баш комфорним техничким и финансијским условима, без велике медијске пажње, ствара велику позоришну „буку“, домаћу и европску. Најновији успех овог ансамбла на 39. Позоришном бијеналу у Венецији, као првог театра из Србије и региона које је учествовало на том престижном европском фестивалу:“ Том приликом Јован Ћирилов изјавио је : „Ужичко позориште има добар репертоар који открива вредности које су театролошки релевантне и у савременом позоришном контексту промишљене“... Тада је навео да успех на бијеналу у Венецији, свакако не би требало ишчитавати као крај професионалног изазова, већ као веома значајну и лепу страницу у хроници ужичког позоришта, које првенствено треба да служи својој публици и публици Србије и Балкана на част. „То нису никакви провинцијалци, већ озбиљно и једно од најбољих позоришта у земљи.“, поручио је тада Ћирилов.
Данас ово позориште има дугу и успешну традицију. Професионализам у овом позоришту, ушао је у 75 сезону, и доведен је до прилично високог нивоа. За све ове године много је награда донело свом граду са разним представама. Свакако треба споменути представе као што су „Радо иде Србин у војнике“, „Војцек“, „Саванарола и његови пријатељи“, Пазолинијевог „Пилада“, „Дошљаке“ Милутина Ускоковића, „Уметност и доколица“ Стива Тешића, „Како засмејати господара“, „Пер Гинт“, „Буђење пролећа“, „Хамлет машину“, и наравно, „Хроме идеале“ по роману „Чедомир Илић“ Милутина Ускоковића за коју је позориште добило специјалну нагрду на 61. Стеријном позорју за „репертоарско опредељење, изузетан третман домаће књижевности, посвећену игру ансамбла и захтевну продукцију“.
Концепт овог позоришта заснива се, још од господина Јована Булајића до данас, са повременим одступањима у прошлости, на драматуршко – редитељским поетикама у којем су глумци учесници колективног чина а не центар. Позориште слободе и отворености где доминира драматуршко – редитељска поетика на плану форме и значења.
Иако у јубиларној сезони када је планирано да се ова 75.сезона обележи великим насловима, великим редитељима услед ковида 19 и смањења буџета остаје само да се са сетом присаћамо прошлих времена и протекле деценије када је ово позориште исписало најсветлије странице своје историје. Када је овај Град много више полагао пажњу на културу и интелектуално уздизање својих становника. Од некадашњих скоро 100 запослених у овом позоришту од чега 30 глумаца, данас у свим секторима има 44 запослена од чега свега 16 у уметничком сектору. Упркос свим недаћама у којима смо се сви нашли и даље не одустајемо од својих планова и циљева исписаних још далеке 1945.. Важно је да радимо и функционишемо стремећи што бољим представама и новим формама. У овим новим околностима репертоар је базиран на мањим представама до престанка пандемије изазване ковидом 19.
Пише: мр Немања Ранковић, глумац – редитељ и уметнички директор НП Ужице
(коришћени извори из архиве Народног позоришта) наставиће се….
Učitavanje komentara...