-Проћи ће ова мода гондолирања и урбанистичког цинцулирања, све је то мачији кашаљ пред данима када ће, као по Прустовом Паризу, Џојсовом Даблину или Андрићевом Вишеграду, обилазак Ужица по маршрути његових писаца представљати јединствену туристичку понуду - каже за „Вести“ Зоран Јеремић
Крајем прошле године, у издању ужичке Народне библиотеке, из штампе је изашао нови број часописа за књижевност и културу „Међај“, али тематски број под називом „Ужице више од свега што је било“. Зашто и како је настала идеја да обрадите баш ову тему? Шта сте желели да постигнете овим истраживањем?
-Овим монографски обрађеним тематом часописа „Међај“ покушао сам да сачувам слику Ужица која не постоји ни на једној мапи, ни у једном плану града, иако је та слика стварнија од стварности коју познајемо. Не замерите ми на претенциозности, али можда се најкраћи одговор на ваше питање налази у оној сентенци Данила Киша да књижевност исправља равнодушност историјских чињеница. У том смислу дубоко верујем у лековитост литературе, у њену катарзичност, у њену срчаност наспрам безличне фактографије. С друге стране, град чије улице и чија предања из генерације у генерацију делимо, читавог живота освајамо, јер он је увек већи и старији од свих нас, он је као оно Попино непочин-поље у којем су истовремено на делу сва времена и сва лица из интимне и колективне меморије. Стога ми је као пасионираном читаоцу свега што је иоле књижевно убедљиво написано о Ужицу било важно да према мери властитог укуса то сакупим, изаберем и сачувам међу корицама једне књиге, у овом случају као темат часописа „Међај“. На крају, признаћете, непоновљиво је искуство када као читалац улазите у неки роман, причу или песму у којима се описују места која волите или барем мислите да их добро познајете. На пример, одрасташ под сенком рушевних зидина Старог града а онда прочиташ како се у њему витезови, властела и дворани госте за трпезом жупана Николе Алтомановића. За мене је то доказ, како је говорио наш луцидни земљак Илија Мољковић, да је литература јача од сваке наполеоновске силе.
-У кратком предговору дотакао сам се чињенице да се - у погледу истоветности догађаја, теме и дискурса - историја и литература у случају Ужица често прожимају. Укључивањем у овај избор неколико репортажних, дневничких и публицистичких текстова из различитих епоха, насталих без књижевних претензија, желео сам да ужички дух предочим у оним областима и на оним местима која су била мање доступна „милости литерарног уобличења“. Недремано око литературе станује у детаљу, па је важније од тога да ли су поменути текстови у књизи нашли своје место због хронолошке перспективе или због оживљавања заборављених топонима и чаршијских легенди јесте то да су написани са акрибичношћу која нас осваја топлином и непосредношћу сведочанства. Због тога цветни молерај, шлифована огледала и нецане завесе у некој ужичкој кафани с почетка прошлог века више говоре о епохи од статистике и историјских датума.
Читалац остаје затечен када види ко је све, нарочито последњих неколико векова, долазио и пролазио кроз Ужице и имао потребу и да напише нешто о томе, али је и вековима ово место било неинтересантно тако да нема ни записа?
-Надам се да овај књижевни памтивек довољно говори у прилог томе да о Ужицу - и поред тога што је, како рекосте, „вековима било неинтересантно“ - има толико интересантних записа да би му сваки град сличне величине позавидео. Ужице је захваљујући Милутину Ускоковићу, Љубомиру Симовићу, Светиславу Басари и другим писцима одавно постало прворазредна књижевна чињеница. Проћи ће ова мода гондолирања и урбанистичког цинцулирања, све је то мачији кашаљ пред данима када ће, као по Прустовом Паризу, Џојсовом Даблину или Андрићевом Вишеграду, обилазак Ужица по маршрути његових писаца представљати јединствену туристичку понуду. Добро, не морамо за потребе шетње кроз Симовећево песништво поново подизати вешала на Житној пијаци али, како ствари стоје, бојим се да ће нам казан за јавну кујну на Царини бити ускоро кориснији за неке важније ствари од туризма. Да не говорим о живим експонатима-протагонистима који се још увек нису отрезнили од мамурлука из „Фаме о бициклистима“.
Колико је трајао Ваш истраживачки рад, које сте све изворе користили, како сте селектовали материјал, са ким сте сарађивали?
-Мој истраживачки рад трајао је довољно дуго да Душица Мурић, директорка ужичке Народне библиотеке, као издавач „Међаја“ посумња да има посла са лажовом, фантастом и опскурним пискаралом које више од годину дана одлаже предају рукописа у штампарију. Како сам могао да јој објасним да се моје дружење са Евлијом Челебијом на Мегдану и протом Матијом на Капетановини наставило и да тренутно стојим са Стивом Тешићем пред биоскопом „Златибор“ у подугачком реду за карту за летњу пројекцију филма „Рио Гранде“, класика Џона Форда са Џоном Вејном и Морин О' Харом у његовом загрљају? Шалу на страну, заиста ми је рад на овој књизи, у којој сам одгонетао слојеве друштвене историје и урбане географије родног града, причињавао велико задовољство. Што се сарадње тиче, не заборавите да сам готово три деценије уређивао културну рубрику којекуда по ужичким медијима, закључно са „Вестима“ где сам провео двадесет година, па мој рад на бескрајној причи о Ужицу у неку руку представља наставак сарадње са свима који деле одушевљење његовом што писаном, што усменом, што скривеном, што измишљеном историјом. Због тога ми је стих Славка Вукосављевића “више од свега што је било“ помирио све поменуте перспективе. Издавач ми је, надам се, опростио немар са роковима, јер припремамо нека нова „ужичанствена“ издања.
Трудили сте се да сваки текст илуструјете и фотографијама?
-Не само фотографијама градских ведута и старим разгледницама које су ми уступили, пре свих, Милош Познановић и Предраг Гаго Ковачевић, чијој колекционарској пасији се неизмерно дивим, већ и изванредним цртежима Феликса Каница и музејским артефактима пажљивао сам илустровао све прозне и песничке прилоге покушавајући да на њима препознам понешто од атмосфере приче или песме. Због тога сам илустрације потписивао цитатима из прилога на које се односе. На тај начин су и фотографије добиле новија и пунија значења, а сам читалачки чин додатно је освежен неком врстом игре детекције, као у романима мог омиљеног писца В. Г. Зебалда. Иначе, првобитна идеја овог темата није подразумевала никакве илустрације. Стицајем околности у изванредној кућној библиотеци моје пријатељице Ружице Марјановић открио сам илустровано Фералово издање књижевне биографије Сарајева па ми се та идеја учинила примереном и за Ужице.
Колико је у овом „Међају“ објављено текстова и од колико аутора?
-Рачунајући и две познате народне песме – „Узимање Ужица“ и „Пјесма ужичка“, темат садржи 68 прилога из пера 59 аутора. Жао ми је што сам због ограничености буџета морао да скратим првобитни избор прилога и аутора. Исто тако, с обзиром на то да је главни јунак ове књиге Ужице, жалим и због тога што многи сјајни писци везани за град на Ђетињи, какав је, на пример, био Миодраг Станисављевић, нису нашли своје место у оваквој врсти антологије, јер напросто Ужице није било у тематском видокругу њиховог стваралаштва.
Шта је на Вас посебно оставило утисак током истраживања?
-Пре свега, богатство књижевног наслеђа о Ужицу, а онда и оно што ме иначе чини усхићеним док читам добру књигу, како би Т. С. Елиот у препеву Ивана В. Лалића рекао: „Кораци одјекују сећањем / Низ ходник којим нисмо кренули / Ка вратима што их никад не отворисмо / У врт ружа. Моје речи одјекују / Тако, у твом духу.“
Овај број „Међаја“ није једини који сте радили на овакав начин? Тематски сте приредили и двоброј часописа „Градац“ о Свтиславу Басари. У чему је вредност оваквог рада?
-Поред поменутог „Градца“ о Светиславу Басари, као тематска издања часописа „Међај“ приредио сам двоброј о Нађи Тешић и избор из песништва ужичког краја од 13. до 21. века под називом „Небески кључеви“. Међу корицама „Међаја“ крајем прошле године нашле су се и све песме Љубомира Симовића инспирисане догађајима, пејзажима, људима, језиком и духом Ужица и ужичког краја. На ваше питање у чему је вредност оваквог рада, одговорио бих питањем: А ко ће догађаје, пејзаже, људе, језик и дух Ужица да чува ако не његови песници?
Ужице је захваљујући Милутину Ускоковићу, Љубомиру Симовићу, Светиславу Басари и другим писцима одавно постало прворазредна књижевна чињеница.
Зоран Јеремић (1965, Ужице) уређивао је недељнике Вести и Ужичка недеља. Објавио збирке песама Степениште (1995), Зимско светло (2002) и Школа ћутања (2015), књигу есеја, критика и записа Унутрашњи град (2012), књиге разговора Ветар речи (2004) и Писац с крајоликом (2015), биографске књиге Стојан Стив Тешић: живот и три драме (2008) , Добрила: животна прича (2019) и Слободан Љубичић: нежни кротитељ публике (2020). Заступљен у више песничких антологија. Приредио (са Мајом Рогач) тематски двоброј часописа Градац о Светиславу Басари, тематски двоброј часописа Међај о Нађи Тешић, избор из песништва ужичког краја од XИИИ до XXИ века Небески кључеви, приредио и (са Зораном Жеравчићем) избор новинских репортажа Радована Поповића Осмех родне године, мемоарску прозу Миодрага Верговића Стазама живота, монографије Бунт и снови Андрије Лојанице. Уредник часописа за књижевност, уметност и културу Међај. Живи на релацији Ужице-Јелова гора-Београд.
Učitavanje komentara...