Све што је Слободан Ера Миливојевић радио: видео филмове, фото-инсталације, телесне експозиције, менталне уобразиље, системе и манифестације, артикулације и предвиђања, реконструкције и репродукције, све је доживаљавао као неку врсту перманентне процесуалности. За њега је бављење уметношћу била стална промена. Штафелајно сликарство сместио је у ропотарницу историје, иако се није одрекао љубави према Сезану и неколицини старих мајстора
Да је вест о смрти Ере Миливојевића објављена само три дана раније, поклопила би се са 14. мартом, даном његовог рођења. Судбина је у овом случају била лош концептуалиста, није имала слуха за такву комбинаторику. Штавише, поприлично је закаснила са објављивањем те тужне вести. Нико не зна, нити ће сазнати, колико дуго. Томе је у одређеној мери и сам Ера Миливојевић допринео, јер његова одсуства из такозваног јавног живота била су колико ствар спонтаног избора толико и ствар егзистенцијалне изнудице. Тако се на његово готово једномесечно неодазивање на телефонске позиве пријатеља може гледати и као на искушавање стрпљења пред тестаментарним перформансом једног од пионира концептуалне уметности у Србији, а можда и - барем постхумно - као на увод у ретроспективу коју му Музеј савремене уметности дугује и већ неколико деценија одлаже. Некако је и сам чин Ерине сахране, најпре предвиђене на Доварју и објаваљене на умрлицама у Ужицу, а затим после изненадне промене става градских отаца у Београду, на иницијативу УЛУС-а, Музеја савремене уметности и секције Међународног удружења ликовних критичара АИЦА, ипак одржане у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заличила на својеврсни перформанс о друштву које не уме или не жели да препозна своје велике уметнике.
Може бити да ми се овакво виђење Ериног изненадног одласка намеће из простог разлога што нисам упознао уметника између чијег живота и дела тако неопозиво стоји знак једнакости. У такву стваралачку посвећеност тешко је поверовати и због тога што се код нас свако „жртвовање“ те врсте најчешће паланачки извргава у кафанску анегдоту. Разуме се, Ери ни то није могло да пољуља самопоуздање и моралну чврстину. Из године у годину имао је све више поклоника међу младим уметницима, чак и међу скептицима који су концептуалну уметност презирали због „издаје сликарства“.
У својој мемоарској књизи под називом „Пролазим кроз зидове“ (код нас у преводу Ивана Радосављевића објављена 2017. године у издању Самиздата Б92) Марина Абрамовић каже да ју је као изразито надарен и занимљив Ера подсећао на „словенског Дишана“. Инспиративно поређење. Ако ни због чега другог а оно због тога што је са Дишаном делио љубав према шаху. Сматрао је да је број комбинација у шаху већи од броја секунди од настанка света. У неколико перформанса изведених на крову биоскопа „Одеон“, у биоскопу РЕКС и на позорници Битеф театра тој древној игри давао је онтолошки смисао, јер су „фигуре“ имале посебно значење: топ је, рецимо, био машина, ловац човек, краљ је имао значење универзума, а краљица природе.
За перформанс „Машина против човека“, изведен у време НАТО бомбардовања 1999. године, био је инспирисан чувеним мечом Каспарова против компјутера Дееп Блуе. Шест линеарно изведених партија са селотејп тракама на стаклима Филозофског факултета у Београду сведоче не само о поразу човека од машине, већ о уметничкој пракси којој, како је говорио, идеја сама по себи није довољна већ треба да буде идеја-контекст. Фотографија са поменутог перформанса, на којој видимо Еру како левом руком повлачи фигуру пешака на минијатурној табли док поред селотејп траке на столу у десној руци држи скалпел, искоришћена је за корице једине монографије о његовом раду коју је приредио Јован Чекић а објавила београдска Геопоетика 2001. године. Наслов те монографије „Арт Сессионс“ могао би у широком луку да покрије читав уметнички опус Ере Миливојевића, али и да истовремено заведе на погрешан траг на путу до суштине његове уметности. Истина је да је све што је радио: видео филмове, фото инсталације, телесне експозиције, менталне уобразиље, системе и манифестације, артикулације и предвиђања, реконструкције и репродукције, доживаљавао као неку врсту перманентне процесуалности. За њега је бављење уметношћу била стална промена. Штафелајно сликарство сместио је у ропотарницу историје, иако се није одрекао љубави према Сезану и неколицини старих мајстора.
Такав драстичан и далекосежан приступ уметности од студента Академије ликовних уметности на којој је 1971. године на Одсеку за сликарство дипломирао у класи Стојана Ћелића није се очекивао. Међутим, исте године, у Студентском културном центру, Ера Миливојевић, Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Зоран Поповић и Гергељ Урком низом радова отвориће ново поглавље у историји савремене уметности у дослуху са светским токовима концептуализма и перформанса. То је већ историја о којој се увелико пишу студије, али важно је напоменути да је управо Ера Миливојевић био најизразитија фигура фамозне шесторке. Његовој доследности и бескомпромисности, будности и запитаности над животом и уметношћу тешко да има равних.
Две године касније сви добијају позив за учешће на престижном фестивалу у Единбургу, али једино Ера одустаје од пута. У нареченим меомоарима Марина Абрамовић присећа се шта јој је одговорио на питање зашто не иде с њима: „Дошао сам у Београд из једног малог села – то је већ велики корак. Ви идете из Београда у Единбург, али ја сам већ стигао у Единбург кад сам дошао у Београд.“
Не знам да ли се град у коме је Ера рођен изгубио у преводу па је постао „мало село“ или су сећања Марине Абрамовић непоуздана, али поуздано знам да је Ера за живота видео и много веће селендре од Единбурга. У Београду је иначе дуго живео као бескућник потпуно свестан чињенице да се не уклапа ни у један друштвено пожељан канон.
„То је била катастрофа, много тога сам сакрио, трудио се да сакријем. Када пада ноћ нисам знао где ћу, шта да радим, то ми је увек био најтежи тренутак. Непрекидно ходам по граду, кружим тако да нико не може ништа да укапира. Некима је то било сумњиво, али ја сам остао чист. Нисам позајмљивао новац, нико није могао да зна да ли спавам на железничкој станици. Било је напорно. Тако дуго је трајало. Али и поред тога збиља сам доста урадио, био сам концентрисан на рад и са те стране сам чист“, испричао ми је у једном од разговора у његовом атељеу у Цара Уроша 48, тачније, у његовом дорћолском дому од двадесетак квадрата на чијим вратима је писало „Галерија“. То Ерино пребивалиште изванредно је описао његов пријатељ Жарко Радаковић у роману „Ера“. На крају, у њему је недавно преминуо, тихо, не оптерећујући никога до властити сан о чистом животу са уметношћу, или за уметност.
У том атељеу видео сам неколико његових инсталација сачињених од фотографија Лондона, Фиренце, Будимпеште, Санкт Петербруга и других светских градова где је дуже или краће време боравио.Такође, међу њима сам видео први и последњи пут фото-инсталацију посвећену Ужицу, документ мапиран црно-белим фотографијама снимљеним аналогним Цанон апаратом, које представаљају „оно што ћете свакако пропустити у једном граду“, али и оно што ће, повезујући их, први пут открити о њему у некој врсти бескрајне колажне приче. Поред споменика, делова познатих зграда, контејнера, из Ериног ракурса видели су се пси луталице, графити, мурали, али и лица кавгаџија, конобара, уметника... Правећи те портрете, покушавао је да објасни одређену врсту сећања на људе и њихово вредновање које нема везе са официјелним системом вредности. Истини за вољу, ту је упао и Јосип Броз коме је одсекао главу као неку врсту ироничног коментара. „У историји сваког народа трајно у свести могу остати људи који чак никада нису ни постојали, личности из литературе какви су, рецимо, Хамлет код Енглеза или Швејк код Чеха. И у једном граду као што је Ужице постоји такав сплет личности који на разне начине остају у сећању, имају нека чудна зрачења. Ту није важна професија, ни титула. Ми смо као клинци обожавали Пера Мораву, Цвркоту, да не причам о браћи Мифе Дејанца, шустеру Богдану, Пујдовцима... Сећам се када Дејанци играју крајцарице а пре тога су јели прасеће печење па онај најстарији масним рукама залиже косу да би добио фризуру као они рокери из педесетих. То је реалност, а не „етика“ и идеолошко фолирање. О томе је мало ко писао, али се и такви људи памте. Међу портретисаним је и мој друг из школске клупе Бошко Радоњић о коме сам читао у новинама најневероватније ствари о његовој мафијашкој каријери у Америци, ту је и Аде у берберници, па Ђоша и многи други“, објашњавао је Ера.
Нажалост, тај његов рад Ужичани нису видели. Ако изузмемо велику изложбу из 1971. под називом Ужичка ликовна ретроспектива, на којој је виђено и једно Ерино уље, ниједан његов рад није представљен у Ужицу, нити му је дата шанса да га у родном граду реализује. Неспоразум је био обостран. Када му је својевремено један општински функционер задужен за културу понудио да бира време и место за изложбу, Ера је одмах затражио да му се двадесет празних рамова и двадесет свећа донесе у Музеј устанка а да на отварању „изложбе“ не буде нико осим њега. После непроспаване ноћи функицонер га је позвао следећег јутра и рекао: „Еро, све ћемо ти платити само немој долазити.“ Одрастао је на Росуљама. Најбољи ужички друг био му је Петар Пржуљевић, са којим ће касније провести средњошколске дане у Новом Саду...
„Моје детињство је било невероватно. Ту је крај рата из кога чак и ја који сам рођен 1944. године носим последице. Наиме, једна од последњих бомби која је пала у Ужице пала је у мојој близини и ја сам остао наглув целог живота. Било је то детињство у коме нисмо схватали ништа од победничке еуфорије, буквално нисмо имали ништа, живело се од данас до сутра. Ми смо се играли неких врло сурових игара с обзиром на то да тада није било ничег од забављачких чуда која су саставни део детињства данас. С друге стране, чини ми се да нам ниједног тренутка није било досадно. Сећам се да је за нас највећи доживљај био да ноћу посматрамо путнике у ћири. У Ужицу има најразличитијих типова, ту су биле неке чудне мешавине, тако да када кажем ерски дух питам се да ли он треба да покрије ту разноликост. Има ту физиономија које откривају типове већих градова, чак и европских. Било је ту миграција, долазили су чак и Руси из времена Октобра, ту су били чувени Бородини... Моје Ужице јесте заправо крај света у коме се живи као у „Амаркорду“ Федерика Фелинија. У Ужицу је увек важило паланачко правило да зезнути неког другог значи бити паметнији од њега. Имао сам велике проблеме када сам се враћао. Сви су ме осуђивали као рођеног опозиционара, као човека који никада није могао да прогута то што нам се нудило као нека идеолошка прича. Нисам трпео те подвале. Због таквог размишљања имао сам велике непријатности. Једно време су ми као у вестерн филмовима говорили да напустим град за 24 сата. Понекад се вратити на место где си рођен значи, као у оном грчком миту, доћи да обновиш снагу. Ја се баш нешто претерано не обнављам кад дођем у Ужице“, говорио ми је после изложбе у Галерији Културног центра у Београду, у новембру 1994. Нимало случајно, дуго је Ужицем кружила анегдота о томе када је седећи за шанком у хотелу „Златибор“ замолио бармена Мачка да му провери када има воз из Ужица. „У ком правцу, за Бар или за Београд?“ питао га је Мачак. „Потпуно је свеједно, само да већ једном одем из овог досадног града“, одговорио је Ера. Његова дела чувају се у колекцији Музеја савремене уметности у Београду, у Музеју града Београда и у другим јавним колекцијама у Србији и иностранству. Басара му је посветио „Контраендорфин“, роман који је ове године добио НИН-ову награду. Волео је да цитира Дишана који је сматрао да уметник не може да има више од десет идеја. За себе је говорио да је у животу имао можда тек две-три идеје. Када је овај велики уметник у питању, наша најважнија идеја била би да га коначно „помиримо“ са родним градом.
Зоран Јеремић
Učitavanje komentara...