- Предраг Јовичић као да је писао своју нову збрику ослушкујући Маћадове стихове и гледајући Циганску мадону са Исусом у наручју славног ренесансног сликара Вечели Тицијана (Из рецензије проф. др Рајка Ђурића)
Из пера Ужичанина Пеђе Јовичића пред читаоцима је његова пета књига поезије. У рукописима двојезичне збирке песама “Цигански велики сан – Романо баро суно” налази се педесет песама. Преовлађују социјалне, љубавне, описне и мисаоне песме. У њима је опеван живот Рома, њихови обичаји, традиција, жеље и снови о бољој и лепшој будућности... Вредност ове књиге, не само из филолошких разлога јесте у томе што је билингуална, писана на српском и ромском чиме аутор даје значајан допринос развоју ромске и опште књижевности. Рецензент књиге је др Рајко Ђурић (1947-2020) који нас је недавно напустио, некадашњи председник Међународне ромске уније захваљујући чијем залагању је између осталог и прелепа ромска песма са наших простора “Ђелем, ђелем” постала химна свих Рома света. У предговору Пеђине књиге професор Ђурић записа да “смрт непрестано магли живот Рома. Кад погледају у Сунце. Сунца нема. Кад потраже месец на небу, Месеца нема!. Зашто је Земља, то зрнце у свемиру, тако непоуздано место сазнавања истине о животу?”Одговоре на то питање покушава да докучи Предраг Јовичић у својој најновијој збирци песама “Цигански велики сан” .
-Док сања делић тог Великог сна, свако биће региструје око Великог сна и свако биће препознаје у том сну своје властито лице. Роми, који су оличење најдубље и свеопште патње, у непрестаном су дослуху са тим Великим сном – написао је уважени професор Ђурић који за ужичког песника каже да му се чини као да је у потрази за одговорима ослушкивао Маћадове стихове о циганском Исусу и гледајући циганску Мадону са Исусом у наручју ренесансног сликара Тицијана. Прву песму Пеђа је написао са шеснаест година и од тада живи песнички сан у инат бременитости живота. Као припадник ромске националне мањине да би писао на оба језика морао је добро да упозна њихов ритам. И тако поведен емоцијама и животном борбом Пеђа прво напише песму на српском, а затим препева на ромски.
-Култура не припада ни једном народу, ни ромском ни неромском. Књига је урађена на три различита језика да би сви могли да прочитају и сазнају кроз шта све Ром мора да прође кроз изузетно тежак живот. Нама Ромима живот никада није био наклоњен и по неким статистикама живимо шест пута лошије од најсиромашнијег станивништва у Србији. У свету има 40 милиона Рома и до сада се нико није озбиљно бавио проблематиком Рома тако да смо принуђени да се сами боримо за себе. Један од видова те борбе је писање и култура – казује аутор чија је књига по први пут ове године угледала светло дана уз финансијску подршку Министарства културе. За њу постоји интересовање и ван земље па је “Цигански велики сан” Владимир Давидовић у Лондону превео и на енглески тако да ће нова збирка и на овом језику наћи пут читалачке публике. Културна јавност Ужица и региона одавно воли Пеђине песме и дошао је ред да одлете и у свет. Сигурно ће и тамо наћи мноштво поклоника као код нас.
Верност поезији
Предраг Јовичић, рођен је у Ужицу 1965. године у коме пише и издаје на српском и ромском језику. Био је члан литерарне секције КУД “Први партизан”, Књижевног клуба “Паун Петронијевић”, оснивач Књижевног клуба “Рујно”, оснивач и председник Удружења ромских писаца Србије и Црне Горе, учесник књижевних манифестација у Шпанији, Француској, Пољској, Немачкој и свим бившим југословенским републикама, а 2014. године и кандидат за Нобелову награду за књижевност. И ове године Пеђа ће конкурисати са издањем на енглеском како би “приволео”Комитет да погледа и наслов о аутентичном ромском животу поред 3000 књига”. Члан је Удружења књижевника Србије и заступљен у 22 заједничке збирке песама. До сада је самостално објавио поетске збирке“Ишчупани из живота - Инкалдо андаро див”, “Цвеће иза жице – Лулуђа андо пханглипе”, “Паук под чергом - Гндаро тела цара”, “Цигани се на небо попели – Рома по дел тодепе”.
Боже, само да те питам,
Ја сам гладан, сиротиња и Циганин.
Где се ти налазиш, Боже?
Колика су твоја уста?
Колико ти жена имаш?
Колико ти деце имаш?
Је л имаш, Боже, гладне очи?
Цео дан те молим,
глас сам изгубио зовући те.
Од сванућа до смакнућа
чекићем о наковањ сам ударао
да би ме ти чуо.
Жена ти моја цео дан певала
лепе и тужне песме
не би ли се смиловао да се одазовеш.
Моје седморо деце
цео дан је гласно плакало
не би ли на њих се сажалио.
Ниси Боже.
Од умора и глади су заспали.
Боже, ја сам на земљи
ти си на небу.
Ти си Боже богат
цео свет имаш
Ја моју кћер.
Učitavanje komentara...