-У свет поезије мало ко може да уђе, а још мање да изађе и то је увек велика победа над свим недаћама – каже за “Вести” Предраг Пеђа Јовичић, песник, уредник антологије ромске поезије која је недавно објављена у Ужицу
Удружење ромских писаца Србије недавно је издало књигу “Цигански сан” (Роменго суно) двојезичан избор песама на ромском и српском језику. Колико је ромских песника заступљено у збирци која је пред читаоцима?
Заступљено је 27 ромских песникиња и песника из целе Србије из разних места и градова. Циљ Удружења је окупљање песника и писаца Рома, интелектуалаца како би показало и доказало да Роми нису народ само за игру и песму, забаву већ да могу да се искажу кроз разне видове стваралаштва. У следећој антологији заступићемо младе Роме. Планирамо и књигу поезије ромских песника из целог света што ће бити јединствен подухват. Култура не припада само једном народу, а поготово када је ромска књижевност у питању. Радимо “стидљиво”, зато што се нема пара. Тешка је борба и већинског народа да преживи, а камоли мањина, нас Рома који су често без икаквих средстава за живот. Тешко је остати нормалан у целој овој гунгули, а поготово бавити се уметношћу, посебно поезијом. То је огромна победа над свим недаћама које нас сналазе у тешком животу.
Жеља нам је била да песме које су у књизи сачувамо од заборава. Уредник сам овог издања и преда мном је био заиста тежак задатак изабрати песме које остављају траг у култури. Ромска поезија се не може наћи свуда и на сваком месту, јер њени песници имају несвакидашњи живот и пут. Често нису могли да уче и имају предзнање као припадници већинских народа. Самоуки су певају из душе на ветрометини живота који их немилосрдно шиба вековима. “Мораш дубоко да загазиш у блато звано живот да би био песник” и то је парола којом се воде ромски песници, а и мени је била при стварању ове збирке.
И у песмама које су пред читаоцима опеван је живот Рома њихови обичаји, али и снови о будућности...
Цигански живот је мотив у свим овим песмама и инспирација. Кад устанеш ујутро и не знаш шта ти доноси дан, где ћеш, шта ћеш, колико ћеш да зарадиш? Не знаш шта ћеш данас појести, дати деци...Целокупна судбина мог народа је иста ма где живео. “Цигански сан” пева о будућем животу и пева о мукама кроз које пролазимо. Али и о сновима да ће једног дана све то бити заборављено и да ће бити боље. Снове и осећања Рома на 320 страна “Циганског сна” сликају песме др Рајка Ђурића, Трифуна Димића, Предрага Јовичића, Баје Саитовића, Десанке Ранђеловић, Бајрама Халитија, Иштвана Фаркаша, Гордане Ђурић, Маје Јовановић, Јована Николића и других песника.
БЕЗ ДОМА, БЕЗ ГРОБА Ооо, леле мени довека! О - јој, оче мој! Ти без гроба, Ми без дома, Да смо ветру на помету А свету на измету. Куда ћемо? Докле ћемо? О - јој, мила мати! На који ћу камен стати? Одакле те дозивати? Небо нам је затворено, Земља пуста, без икога (Чини нам се). Куда ћемо? Докле ћемо? Ко ли ближе, Ко ли даље Кроз беспућа бивствовања? Др Рајко Ђурић
Колико у ромском народу живи култура сећања на геноцид у Другом светском рату?
Јевреји су се одржали захваљујући свом јединству које их је ојачало и одржало. Ромски народ је једини народ на свету који нема своју војску, полицију, државу, ни једну државну установу и нешто што обележава живот једног народа. Захваљујући вери у боље сутра и снази корена у свету (40 милиона Рома живи на планети) одржали смо се. Многи народи у историји посматрали су нас као народ за забаву, а ми то никада нисмо били.
Лепоту и доброту Роми чувају у срцу, то нам је у генима и рађамо се такви. Живети као Ром није ни мало лако. Не бисмо опстали у овако тешком животу да нам није доброте, великог срца и љубави за све народе овога света. Настањени смо у свим деловима планете и волимо све народе. Питање је да ли нас воле други народи? Одговор је на њима, а не на Ромима...
Живимо у свету помахниталог либералног капитализма где сила и тржиште одређује све и многа друштва постају “вучја”. Шири се јаз између богатих и сиромашних, колико су Роми рањивији у оваквом свету?
Роми су у данашњем свету сиромашнији него што су били. Већински народ Срби су у економској кризи и чим је тако и ми који немамо ништа живимо у свету у коме нам је ускраћено много тога. Запослење не можемо да добијемо, школовани или не, веома тешко га добијамо. Има и проблема са ромским лидерством. Више се гледа у своје двориште него решавају проблеми ромске заједнице. Није реч о заступању у државним институцијама, већ о правима и равноправности, а не заступању код председника општине или министра. ..
Какви су планови Предрага Пеђе Јовичића, нека нова збирка песама или можда роман, како уопште стварате?
Новац недостаје и мени и другима, посао и редовна плата. Међутим свет поезије је сасвим другачији од света у коме живимо.У њега мало ко може да уђе, а још мање да изађе. Многи песници који су заступљени у збирци “Цигански сан” нису завршили никакве школе, а камоли књижевност. Када стварам за мене не постоји освај свет и свака песма је прича у малом. Управо завршавам роман који је реткост у нашој књижевности. Мало ко од песника се одлучује на овакав корак, јер је потребно велико искуство. У питању је несвакидашња прича о једном ромском дечаку инспирисана његовом судбином и мислим да је изалазк овог романа битан и шире, не само за ромску културу.
Који је ваш омиљени ромски песник?
Омиљени песник ми је професор др Рајко Ђурић, “најбољи од нас”, један од наших највећих интелектуалаца који је много учинио за ромску културу. Био ми је био пријатељ и саветник када је у питању писање и књижевност. Посебно ми је драга његова песма “Без дома и гроба” која говори о смрти и човеку који није могао бити сахрањен, јер му виша сила и човек звани звер, то нису дозволили.
Када сте написали прву песму?
Моја љубав према књигама почела је пре четрдесет година. Почео сам да пишем поезију са шеснаест, још у гимназијским данима. Пробудиш се ујутро и песма дође сама, са уснама и запишем је. Тада сам писао неколико песама на дан, не кажем да је то било вредно или зрело, али мене је потпуно освојило. Био сам члан литерарне секције КУД-а “Први партизан” и један сам од оснивача књижевног клуба “Рујно”.
Шта највише волите у граду у коме сте рођени и шта за вас значи љубав?
Волим Царину, где сам рођен и живим. Многи моји суграђани ме заустављају и дају подршку за писање. Мени то значи ветар у леђа и знак да је то вредно и заслужује пажњу. Министарство културе у протеклих неколико година за националне мањине даје конкурсе и можемо да нађемо каква-таква средства за издавачку делатност. Али све је комплет скупо и штампа и папир, па још кад цркне компјутер, али не одустајем и стварам. Једноставно, љубав је за мене волети.
ЦИГАНСКЕ ОЧИ
Продаћу ове црне очи, пара немам, гладан сам ја. Продаћу црне очи брате, много су тужне. Продаћу моје црне очи циганске, много су брате сањале нестварне сне. Продаћу их слепом гаџу па нек се он мучи с њима, а не ја. Ако будем могао за њих да купим неку другу боју лепше би ми пристајале зелене, као шума, као ливада, као даљина. Са зеленим очима нико у мени Циганина неће видети, јер Циганин више нећу бити.
Пеђа Јовичић
Učitavanje komentara...