Богате и садржајне биографије не треба да буде заборављене, а часни и поштени људи треба да буду пример, каже за „Вести“, историчар Немања Обрадовић, кустос Народног музеја Ужице, секретар редакције „Ужичког зборника“.
Без обзира на пандемију, „Ужички зборник“ број 44 требало би да изађе из штампе крајем октобра и биће традиционално престављен, ако буде било и како буде било могуће на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду. У овом броју биће публиковано 12 радова међу којима је и рад Немање Обрадовића, кустоса Народног музеја Ужице, секретара редакције „Ужичког зборника“, „Прота Витомир Видаковић увек уз свој народ“. Немања је рођен 1992. године у Ужицу где је завршио основну школу и гимназију. Филозофски факултет је завршио у Новом Саду, одсек историја и дипломирао 2017. године. Од пре две године запослен је у Народном музеју Ужице.
Нови „Ужички зборник“ је у припреми. Када се очекује излазак из штампе?
-Досадашња пракса била је да „Ужички зборник“ изађе до Међународног сајма књига у Београду и да на њему буде представљен. Ове године имамо вандредну ситуацију због коронавируса и не знамо да ли ће сајам бити одржан, али планирамо да „Ужички зборник“ изађе из штампе до краја октобра.
Које су теме обрађене за овај број?
-У овогодишњем „Ужичком зборнику“ број 44 биће публиковано 12 радова из области историје, етнологије, историје уметности и музеологије. Поред кустоса Народног музеја Ужице Иване Тодоровић са радом „Надгробни споменици младим особама на сеоским гробљима западне Србије“, Индире Генџић „Породица Кулић из Нове Вароши“, Станојке Миливојевић „Повеље у историјској збирци Народног музеја Ужице од друге половине XИX века до 1941. године“, Невене Пантић „Улога музеја у (ре)конструкцији националног идентитета: пример Народног музеја Ужице“ за овај број писали су и сарадници Живојин Р. Андрејић „Средњовековне цркве и манастири епископије Моравице у првој половини XВ века“ , Салих Селимовић „Порекло, миграциони, имиграциони и демографски процеси на Сјеничко-пештерској висоравни“, др Милован Лукић „Став избегличке краљевске владе и четничког покрета Драже Михаиловића према комунистичком устанку 1941. године“, др Енис М. Макић „Исламски обичаји и култура у делима Јелене Димитријевић (писма из Ниша) и Бранислав Нушић (Рамазанске вечери)“, др Јелена Луковић „Филозофија егзистенцијализма у ангажованом графичком изразу“, Војиновић Батрић „Живот без стида(филозофски есеј)“.
Зашто је важно постојање „Ужичког зборника“?
-„Ужички зборник“ је годишња публикација која објављује радове из области историје, културе и уметности Ужица и ужичког краја. У континуитету излази од 1972. године, а у њему објављују резултате својих истраживања угледни научници, сарадници и истраживачи. Ова публикација, научним приступом настоји да разјасни и обради најзначајније догађаје, личности, друштвене појаве и процесе из прошлости ужичког краја.
У оквиру овог броја, биће објављен и Ваш истраживачки рад о проти Витомиру Видаковићу, Пожежанину. Шта Вас је определило да се бавите животом и радом овог проте? Шта Вам је био циљ?
-Прота Витомир Видаковић је рођен у Здравчићима 11. јуна 1879. године, гимназију је завршио у Ужицу, а учитељску школу у Београду и Алексинцу, након завршене учитељске школе уписао је Богословију у Београду. Прво је радио као учитељ да би од 1907. године био рукоположен за пароха у Пожези. После Првог светког рата прота Витомир Видаковић се сели са породицом у Ужице, 1919. године је постављен за пароха у Стапарима, а од 1920. до краја радног века био је парох у Ужицу. Тако да за проту можемо рећи да колико је био Пожежанин толико је и Ужичанин. Свакако је цео животни век као учитељ, свештеник, посланик, радио на добробити Пожеге, Ужица и читавог краја. Када је требало да за полагање стучног испита у Народном музеју у Београду напишем хабилитациони рад размишљао сам о чему би могао да пишем. Пронашао сам у једној фасцикли прикупљен материјал о проти Витомиру Видаковићу. Проучавајући материјал видео сам колико је протин живот био живописан и колико се кроз његову судбину огледа судбина државе и народа. Као свештеник у ИВ пуку Стеван Немања учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату за шта је више пута одликован, после рата својим радом и залагањем у Соколском друштву и друштву Црвеног крста доприноси развоју културе и школства у Ужицу. Изабран је 1931. године за народног посланика Среза пожешког у скупштини Краљевине Југославије. Посебно ми се свидело што је о свом посланичком раду написао брошуру „Мој посланички рад“ где је желео да положи рачун народу који га је на то место изабрао. За време Другог светског рата прота је због својих патриотских убеђења имао доста проблема, затваран је у логор Бањица, а овај период су обележиле и личне трагедије. Приликом експлозије у трезорима Народне банке Краљевине Југославије у којима је поред фабрике оружја и муниције било цивилно склониште , 22.11.1941. године страдале су протина ћерка Зора и унука Оliveра. После непуна два месеца протину ћерку Ружу, која је живела у Чуругу где се удала за апотекара Петра Давидовца, одводе Мађари и од тада јој се губи сваки траг. Двојица синова Бошко и Вељко били су у партизанима, а син Мирослав је као резервни поручник заробљен у Априлском рату и у заробљеништву је провео готово цео рат. После овог рата прота је наставио да се друштвено ангажује, био је делегат на Великој антифашистичкој народноослободилачкој скупштини Србије, потом је јануара 1945. године изабран за председника Окружног народноослободилачког одбора у Ужицу, био је посланик у скупштини ФНРЈ и председник Свештеничког удружења које је основано са намером да односи Српске православне цркве и нове државе буду добри. Овако богата биографија ме је навела да пишем о проти Витомиру Видаковићу, а циљ рада је да упозна јавност и да истакне протину личност, који је својом племенитошћу и родољубљем показао како човек треба да се носи у тешким тренутцима по државу и народ.
Колико је трајало истраживање, где су све били Ваши извори, да ли је било тешко доћи до њих?
-Истраживање је са прекидима трајало око годину дана. Грађа коју сам користио приликом писања налази се у збиркама Народног музеју Ужице. Доста су ми помогли чланови протине породице који су уступили материјал у виду дописница између Витомира и његове супруге Милице за време Првог светског рата и Витомира и сина Мирослава за време Другог светског рата. Кроз дописнице сам могао да видим шта је мучило породицу Видаковић, како су се снабдевали у годинама рата, где су и како живели. Драгоцено ми је било и казивање протиног унука Василија Лисичића који ми је испричао неке занимљиве детаље и помогао ми да повежем одређене ствари. Поред њега Бошко Копуновић, протин праунук, ми је уступио скениране фрагменте протине аутобиографије у којима сам нашао доста корисних података.
Шира јавност мало зна о, како сами кажете „богатој животној и свештеничкој биографији“ проте Витомира Видаковића, али шта је била потпуна непознаница до које сте дошли током истраживања?
-Стручној јавности је познато да је он био војни свештеник у Балканским ратовима и Првом светском рату, али комплетнија биографија са друштвено – политичким радом и његовим приватним животом била је мање позната. Већи број фотографија проте Витомира Видаковића се први пут публикују у овом раду (породична фотографија 1916. године; са свештеничке скупштине у Сарајеву, 1922. године; са новогодишњег пријема у Белом двору, 1949. године...). Први пут су коришћени и подаци из приватне архивске грађе за израду овога рада (дописнице из рата, лична преписка).
Шта је, по Вашем мишљењу, најзначајније у раду проте Видаковића?
-Најзначајније је то што је прота Витомир у свом раду прво као учитељ, па после као свештеник давао све од себе и увек се ангажовао са најискренијим и најплеменитијим намерама. Када је 22. септембра 1900. године добио место учитеља приправника у Мочиоцима (селу између Ариља и Ивањице) он га прихвата са одушевљењем и пише како од деце жели да направи напредну и образовану омладину. Касније као свештеник ИВ пука на Кајмакчалану држи чувене говоре у којима охрабрује војнике топлим братским речима и поручује да њихове жртве нису узалудне. Између два светска рата као народни посланик залагао се пре свега за решење сељачких дугова, за подизање школских зграда и унапређење васпитних програма, али и за развој инфраструктуре у пожешком срезу.Током Другог светског рата и почетком сукоба између партизана и четника у јесен 1941. године прота Видаковић са једног скупа апелује да дође до помирења и да се не пролива братска крв. После рата активно је учествовао у обнови земље кроз функцију председника Окружног одбора у Ужицу.
Зашто је важно писати о оваквим личностима?
-Поред тога што истраживањем долазимо до нових историјских чињеница, важно је указати на храброст, патриотизам и уопште морално деловање сваког појединца. Да је поштење било његова карактерна особина говори податак да је народ говорио поштен као „поп Вићо“. Богате и садржајне биографије не треба да буде заборављене, а часни и поштени људи треба да буду пример.
Прота Витомир Видаковић
Učitavanje komentara...