-Испод маске мораш да имаш осмех и топлу реч, јер није лек само укључити инфузију, већ мораш да причаш са људима. Кад стекну твоје поверење онда све много лакше иде-истиче Соња Гачић, медицинска сестра Инфективног одељења Опште болнице Ужице о раду током епидемије ЦОВИД-19.
Прво појављивање коронавируса у Златиборском округу изазивало је неизвесност и бројна питања шта ће се даље дешавати. На Инфективном одељењу ужичке болнице ми смо на одбрамбеној линији и сви смо се први пут сусрели са нечим непознатим.Знамо која правила и процедуре владају у случају заразних болести и то је оно што нас чува, али ово је потпуно другачија прича - истиче Соња Гачић, медицинска сестра Инфективног одељења Опште болнице Ужице.
За “Вести” говори о својим искуствима и са чим су се све суочавали током епидемије коронавируса. Ово је и наша захвалност свим здравственим радницима који су бринули о пацијентима и на које смо поносни.
-С обзиром да је коронавирус нешто потпуно ново, знала сам да не смемо да дозволимо да нас страх надвлада или да направимо грешку у том ланцу процедура.
Људи који долазе са сумњом на коронавирус су уплашени, али у датом моменту морају да виде да си сигуран и притом да их утешиш. Када су у питању заразне болести које се константно понављају и наш рад је у том случају познат. Међутим, у ситуацији када видиш да је много опасније водиш рачуна да не угрозиш себе али и друге. Када завршим са послом бринем и када одлазим кући да будем са породицом. Трудила сам се да безболно прођемо кроз све ово. Помажемо људима и волимо свој посао, али морамо да имамо одговорност и према другима.
Искуства су различита и лично нисам имала велики страх. Када се дешавају кризне ситуације реагујем прилично прибрано јер имам искуства у послу који радим 20 година. Посао је такав да немате право да се изненадите, морате да реагујете у правом тренутку онако како ситуација захтева од вас и да решите проблем. Личне емоције морате оставити по страни јер овај посао то не дозвољава, објашњава Гачић.
Све процедуре смо испоштовали, нисмо знали много о корони али смо водили рачуна о хигијени, дезинфекцији, заштитили смо се. Од првог дана имали смо сву заштитну опрему. И како је време одмицало видели смо да је опрез довољан, да су процедуре добре. У времену када се људи плаше тешко је показати емпатију јер су страховали и за себе. Лично на време сам то савладала и видела да борба није нимало једноставна и да тако морам да се поставим да би олакшала боравак пацијентима.
Испод маске мораш да имаш осмех и топлу реч јер није лек само укључити инфузију, већ мораш да причаш са људима. Кад стекну твоје поверење онда све много лакше иде-истиче Гачић.
Већина нас се тако понашала, бодрили смо једни друге. Видели смо да добро радимо, да то показује резултате, успели смо себе да сачувамо а да помогнемо људима. Страх је остао на неком разумном нивоу. То је онај страх који те чува да не погрешиш. Битка са коронавирусом је опасна и сви треба да је бијемо. Пацијенти који су код нас долазили били су јако уплашени, али и стигматизовани јер су се неки данима на друштвеним мрежама распитивали за имена, контакте... Ти људи су се оправдано плашили за своје породице, а видела сам да су се најмање плашили за своје здравље.Они заправо нису ни били свесни опасности која их чека. Клиничка слика код овог вируса није имала књишки ток већ је све зависило од општег стања организма. Људе са слабијим имунитетом вирус је “косио” у року од 24 сата од упале плућа до тешког стања. А било је и оних који су све пребродили без већих последица. Имали смо пацијенте који нису осећали ништа, а њихова најчешћа питања била су везана за укућане и њихово здравствено стање. Посебан утисак на мене оставио је одлазак пацијената за Београд и њихов страх. Ми се појављујемо у заштитним оделима, а онда им говорим да не брину и када ово прође да јаве да су добро. Јако је важно показати им у том моменту да имају подршку и да знају да могу да се врате. Стигма их је јако плашила која је и иначе присутна код заразних болести. Ти људи ужасно пате и потребно им је помоћи. За сваког појединачно мораш да нађеш меру кад разговараш. Ми смо радили по осам сати у комплетној заштитној опреми и није ни мало било једноставно.
Све је то јако озбиљно, а битно је придржавати се дистанце, прати руке и носити маске. Борба још траје и нема правила ко може страдати, а најчешће су то били пацијенти са слабим имуним одговором.
На основу свега што сам видела препорука је да морамо заиста што чешће прати руке и заборавити на неко време наш обичај да се љубимо, док не развијемо имунитет. И до момента док не добијемо вакцину. Људи морају да схвате колико је важно вакцинисати се против заразних болести. Треба слушати оне који су препоручили мере и ако кажу вакцинишите се, онда то не треба доводити у питање. Када се појави вакцина против короне и ја ћу се сигурно вакцинисати.
Чињеница је да се вирусом лако може заразити. Још увек људи долазе, можда се стишало али то не значи да треба да се опустимо. Маска је ту да заштити тебе, а не неког другог. Нема правила да ли су у питању старији или млађи пацијенти.
Много нам значи захвалност пацијената и свих других који нас бодре и помажу нам да истрајемо у овој борби, нагласила је Гачић говорећи о својим искуствима.
ПРОЈЕКАТ „ВЕСТИ“ “ПОНОСНИ НА ЊИХ” СУФИНАНСИРА ГРАД УЖИЦЕ
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА
Učitavanje komentara...