Бојан Марјановић, Ужичанин у Београду: Јачи слабијег тлачи

Свет у коме живимо се, истовремено, и јако брзо мења и не мења уопште. Са једне стране, наши животи су пре десетак - а камоли пре двадесетак и више - година била подоста другачији, пре свега, због технолошких промена које су нам поприлично наглавачке изврнуле свакодневицу и навике. Са друге стране, упркос свему томе, ово је и даље исти стари свет у коме, нажалост, јачи слабијег тлачи

Лице у лице са Бојаном Марјановићем, Ужичанином у Београду, писцем, једним од уредника уличног часописа „Лицеулице“ сазнали смо колико у којој шали има истине, колико је важно не окренути леђа када је најтеже… Како због економског интереса и искључујућих параноја малих група људи, страдају готово сви и што је најважније – како група посвећених појединаца, који не игноришу потребе маргинализованих ипак могу мењати свет.

Часопис „Лицеулице“ ових дана обележио је 10 година од како је његова редакција читаоцима почела да нуди свој приказ стварности у којој живимо. Колико су се за ту деценију теме које су нам битне промениле? Можда уопште нису?

Свет у коме живимо се, истовремено, и јако брзо мења и не мења уопште. Са једне стране, наши животи су пре десетак - а камоли пре двадесетак и више - година била подоста другачији, пре свега, због технолошких промена које су нам поприлично наглавачке изврнуле свакодневицу и навике. Са друге стране, упркос свему томе, ово је и даље исти стари свет у коме, нажалост, јачи слабијег тлачи. На пример, менталног експеримента ради, замислимо када би неки Афроамерикац из 19. века могао да баци поглед у ову нашу несретну 2020. годину. Видео би неке њему апсолутно неразумљиве, чак и немисlive ствари, попут, рецимо, тих чудних екрана по којима прстима остављамо шифре којима се на даљину споразумевамо, али, опет, видео би и свет у коме се дижу буне против нечега што би му било болно познато - против тога да представници власти и силе могу да убијају људе само због боје њихове коже. На том трагу гледано, свој појавној козметици упркос, свет у коме се пре десет година појавило Лицеулице поприлично је исти оном у коме и данас излази. И даље је то свет у коме се људи одбацују, искључују, остављају на маргини. Свет у коме, због економског интереса и искључујућих параноја малих група људи, страдају готово сви. Ипак, приче попут Лицаулице дају наду да је и у таквом свету могуће градити солидарне односе у којима ће људи једни другима бити ослонац, а не претња.

У рад Лицеулице си се укључио 4 године од оснивања. Шта је било тако привлачно у њему, да пожелиш да дођеш, останеш ту и даш свој печат целој причи?

Лицеулице ме је привлачило на разне начине, али два су кључна. Прво, био је то медиј у каквом сам желео да радим и пишем јер је, због своје не сасвим конвенционалне форме, давао већи простор ауторске слободе и могућност да се обрађују теме које су у мејнстрим медијима или скрајнуте или површно покривене. Друго, био је то медиј у коме сам - поред неопходне, али помало апстрактне текстуалне борбе за другачији свет – добио прилику да постанем део и врло непосредне, дневне борбе да се врло конкретним људима да подршка да стану на своје ноге.

Заједно са целим светом, имали сте период другачијег функционисања за време ванредног стања. Како сте се носили са њим?

Да, по први пут у историји, уличне новине готово нигде у свету нису могле да се продају на улицама што, практично говорећи, значи да

су судбина и опстанак свих уличних новина поприлично били доведени у питање. Ипак, ми у Лицуулице стварно нисмо седели скрштених руку, већ смо се ослонили на једину ствар која нам је била доступна, а то је интернет. Покренули смо кампању подршке за наше продавце и продавачице, издали два онлине издања, активирали се максимално на свим друштвеним мрежама. Дирљиво је и охрабрујуће колико се људи одазвало на наше позиве и на које су све начине помогли и нама и нашим продавачицама и продавацима да пребродимо кризни период. Међутим, уличне новине имају смисла онда када се продају на улици и када је могућа непосредна, лице у лице комуникација између оних који их продају и оних који их купују, тако да је сувишно и говорити колико се радујемо што се поново налазимо у свом природном окружењу.

Интересантна специфичност Лицеулице су његови улични продавци. Ко су заправо они?

Продавачице и продавци нашег магазина долазе из различитих маргинализованих група људи који, из ма ког разлога, тешко долазе до посла. Изворно, уличне новине су настале у САДу и тамо их, пре свега, продају бескућници. Међутим, како се концепт ширио светом, тако се и мењао и надограђивао спрам специфичности локалних средина у којима су се новине појављивале. Наш магазин продају људи који долазе из најразличитијих група, али им је свима заједничко да због нечега – свог економског, здравственог или неког другог стања – тешко могу да дођу до посла. Педесет посто сваког продатог примерка магазина Лицеулице је њихова зарада и тако они поново се осамостаљују и стају на своје ноге. Стварно је дивно видети колико су велики пут прешли неки од наших продаваца и продавачица продајући магазин – рецимо, од особа која су живели на улици до особа које су, штедећи од продаје, успели себи да нађу смештај у коме могу да бораве.

Да ли осећате да се публика мењала заједно са временом или је тај круг само шири?

С годинама, публика нашег магазина све је шира и разноврснија. Наш циљ јесте да о темама које спадају у „тешке“ - и у мејнстрим медијима се или прескачу или се обрађују на крајње површан и сензационалистички начин – пишемо на што занимљивији и што већем броју људи разумљив начин. Трудимо се да, кад год се може, избегнемо академски, сувопарни говор о важним темама, иако је понекад то стварно тешко јер поједини комплексни феномени заиста изискују и комплексна појашњења. Ипак, не заборављамо да смо ми уличне новине и да би требало да покушамо да се обратимо баш свима који тим улицама пролазе и чини ми се да у томе и успевамо – публика је све шира, све шаренија и то нас стварно радује.

Осим очигледног – да је реч о уличном часопису, шта лично видиш као другачије код вашег магазина у односу на данашње референтне часописе?

Оно што је, чини ми се, најважнија разлика нашег магазина у

односу на друге који обрађују сличне теме је та што ми, ипак, немамо ту врсту дневно-политичког диктата у уређивању који дневне или недељне новине имају. Другим речима, доста смо слободнији у одређивању тематских целина које покривамо. Оне, наравно, увек јесу актуелне и важне за свет у коме живимо, али на једном дубљем, феноменолошком нивоу, а не на нивоу дневне или недељне вести и извештаја. У том смислу, Лицеулице је флексибилнији и мање класичан медиј, те онда имамо и слободу коју тај статус дарује – да нам и текстови буду флексибилнији и мање класични.

Мислиш ли да је тебе рад у Лицеулице, што не подразумева само часопис, већ низ акција, усмерио ка неким новим идејама и приоритетима?

Апослутно јесте. Пре рада у магазину Лицеулице, моји професионални новински ангажмани су углавном били везани за сферу књижевности или, шире гледано, културе. Кроз рад у оваквом – у бити, часопису који је активистички и својим садржајем и својим концептом – открио сам мноштво и тема и, пре свега, људи до којих вероватно не бих дошао да сам остао само неко ко пише приказе књига и ради интервјује са људима са културњачке сцене. Тако да, када помислим на ових шест и кусур година колико сам већ дуго у магазину, прво што ми пада на памет су сви ти дивни, паметни и храбри људи које сам на том путу упознао.

Улични фестивал активизма Врева, иницијатива за помоћ бескућницима „Мој комшија без крова“, платформа за промоцију ангажованог дизајна „Из добрих разлога“ и активистичка модна линију „Штендерај“… све су то ваше идеје које ослушкују потрребе друштва у коме живимо. Какав сте одговор добили на њих?

Наравно, примарно поље нашег деловања јесте магазин Лицеулице, али све те ствари које сте споменули – као и, рецимо, наше издање на енглеском или радијска емисија Лицеулице ФМ – важан су део наше приче. Реакције су махом позитивне, само што је потребно и мало времена да се људи навикну да наша организација ради још неке ствари осим самог магазина. Ипак, радује нас што је Лицеулице постало препознатљиво име и што је постало својеврсни гарант једног искреног и поштеног приступа активзму, те онда и друге ствари које радимо добију на видљивости због поверења које људи већ имају у магазин.

Часопис је 2016. године био у лошој позицији. Колико је социјално предузетништво могуће и дугорочно оствариво у окружењу у каквом смо данас?

Ми се често – помало, је ли, од муке – шалимо како су приче попут наше готово увек у некој врсти кризе, само је питање да ли је то криза која прети гашењем у року од неколико недеља или ствари, ипак, нису тако ургентне. Нажалост, у свакој шали је пола истине, а у овој, вероватно, и више него пола. Приче попут наше су, по природи неприродног поретка у коме живимо, бачене на маргину, али оно што охрабрује је да постоје људи – и да их је све више - који мисле да је ово што радимо важно, па онда не само да купују магазин, већ и подстичу друге то да раде, па шире глас о нама на својим радним местима, у организацијама где су ангажовани или већ на трећим неким местима. Могло би се рећи да се око нас, из године у годину, плете све већа и гушћа мрежа појединаца, организација, фирми и разних других колектива који виде важност једне овакве приче и који нам – а то се врло пластично показало за време епидемије и двомесечне немогућности да се новине продају на улицама – и када је најтеже, не окрећу леђа.