-Објављивање архивске грађе је тај врхунски облик заштите јер оно што се објави у неколико стотина примерака заувек је сачувано-истиче др Мирослав Перишић, директор Државног архива Србије.
Државни архив Србије већ годинама прави изложбе о значајним личностима из историје наше књижевности, културе, политике...Те изложбе се традиционално одржавају у дворишту Архива у Београду и трају по годину дана обично поводом рођења или смрти неке од тих личности.
- Изложбе смо назвали Подсећања јер је идеја да подсетимо на те личности, тако да је и изложба о Меши Селимовићу направљена са циљем да буде у Београду, али да је виде и други градови у Србији. Недавно је Ужице захваљујући Историјском архиву и директору Жељку Марковићу, после Тршића међу првим градовима пожелело једну такву изложбу коју је видела ужичка публика у оквиру Југословенског позоришног фестивала, рекао је за „Вести“ др Мирослав Перишић, директор Државног архива Србије.
Како оцењујете рад локалних архива и шта бисте издвојили за Историјски архив Ужице?
У Србији има 36 архива који су у матичности Државног архива Србије, а укупно их има око 40 рачунајући и архиве Српске академије науке и уметности, Српске православне цркве, Архив Југославије који је независна установа због међународне сукцесије, затим Војни архив, Дипломатски архив Министарства спољних послова. Историјски архив Ужице је један од тих 36 и више пута сам истицао да спада у круг најбољих архива. Пре свега, по условима рада јер архиви увек муче муку са простором, са смештајем архивске грађе и са честим неразумевањем локалних самоуправа. Ужички Архив је у врху по простору и условима за смештај, по ангажовању, активностима а има и једну од најбогатијих издавачких делатности када се упореди са осталим архивима у Србији. Посебно, архиви су установе које осим што стручно чувају и одржавају архивску грађу, заправо имају доказе да сви ми постојимо као држава, народ и појединци. Али архиви морају да негују и врхунски облик заштите архивске грађе. Објављивање архивске грађе је тај врхунски облик заштите јер оно што се објави у неколико стотина примерака заувек је сачувано.
На основу законске процедуре локални архиви би требало да буду на државном нивоу, а зашто то нису?
Сада имамо два модела, један је важио до 2003.године када су били у надлежности републике, а затим су морали, нажалост, да пређу на локалну самоуправу и од тада крећу лоши дани за архиве. Све зависи од тога да ли градоначелник или општинска управа у неком граду имају разумевање и знају шта су архиви, до тога да имате средина где једноставно се то третира као нека зграда где се чува неки стари папир. Тако да сад имајући у том искуству оба модела ми смо сасвим сигурни да је овај први модел као државне установе најбољи, јер архиви нису само култура они су и држава. Успели смо да се изборимо да то уђе у Закон о архивима, међутим, законодавац је рекао кад се стекну услови. И сада је та фаза када ми морамо ангажованије и као руководиоци архива и Архивистичко друштво Србије да наступимо да би се што пре применио и тај члан закона. Покренули сте сређивање архивске грађе Српске православне цркве.
Шта бисте издвојили?
Ми смо кренули да их сређујемо и да вршимо заштиту архивске грађе. На звонику Цркве Светог Марка било је шест шлепера црквене архивске грађе за коју Патријаршија није знала. Ја сам упознао почившег патријарха Иринеја са тим и од тог тренутка се кренуло ангажованије да се та архивска грађа сређује, стручно смо помогли, у међувремену је формиран Архив Српске православне цркве, добио је и зграду. То се одвија бржим темпом сада да бисмо имали формиран Архив Српске православне цркве са архивском грађом, читаоницама, депоима као и сваки други архив. Други правац нашег ангажовања је сређивање црквене архивске грађе ван граница Србије и то је део стратешког пројекта Државног архива да сређујемо грађу српског порекла при нашим епархијама, црквеним општинама, црквама и манастирима. Већ смо направили неке резултате у Српској православној црквеној општини у Трсту, затим у Дубровнику, Бечу, Сентандреји, почели смо посао и у Лондону при нашој цркви, а ускоро ће група архивиста бити у Црној Гори. Оно чиме нисам задовољан је што немамо могућности да се дуже борави и да имамо већи број стручних људи које би могли да ангажујемо само на тим пословима. У неким срединама у Хрватској и Босни то су сада ургентни послови јер постоји бојазан да се ти документи не чувају на одговарајући начин, пропадају, тако да можемо да останемо без најстаријих докумената који су заправо доказ да су постојали Срби на тим просторима.
На чему посебно инсистирате?
Архиви су установе свих нас. Свака стратегија културне политике треба у првој својој реченици да гласи: ,,Морамо прво да заштитимо све оно вредно што смо наследили, јер то је гаранција да ће бити заштићено и оно вредно што данас настаје".
АРХИВСКА ГРАЂА БИА
Постоји велико неразумевање шта су архиви и архивска грађа. Државни архив Србије од 2004. године прима архивску грађу служби безбедности коју предаје Безбедносно - информативна агенција (БИА) и постоје две врсте те архивске грађе. Једно су збирке докумената а друго су персонална досијеа. У Државном архиву Србије постоји око 80.000 персоналних досијеа и који нису доступни за истраживаче, зато што одлуком Уставног суда из 2003.године та материја мора да се регулише посебним законом.Тај закон није донет и до доношења закона су недоступна, а Државни архив мора да поступа по закону. Ова друга врста грађе су збирка докумената и од 2009.године су отворена за научно- истраживачке сврхе. Историчари из Института за савремену историју су започели читаву једну кампању против Државног архива Србије јер многе од тих ствари не разумеју.Они сматрају да сам ја препрека или Архив томе да та грађа која је отворена за научно-истраживачке сврхе буде отворена и за грађане. Нажалост,то није могуће из више разлога, а најпре што је са извесног броја тих докумената Влада скинула ознаку поверљивости. Државни архив мора да поштује и Закон о заштити података о личности. То значи да морамо да минимизујемо одређене осетљиве делове докумената који се тичу нечије приватности и то није специфичност наша, тако је у свим архивима у свету. Постоје колеге које су истраживале у Националном архиву у Вашингтону, па више је затамњено него што је остало да се прочита на документима. Зато се код нас, пре свега, ради о неразумевању материје и законских оквира. Морално право сваког грађанина о коме је некадашња служба водила неке белешке да има увид у то. Али као историчар моје мишљење је да треба да се проширује та изворна основа и да буду у могућности да то истражују, али као директор Државног архива дужан сам да упознам јавност да осим модалитета како би се то урадило и закона, архив онда мора да добије просторна проширења, кадровска појачања, технолошку опрему. Примера ради, ако постоји само један захтев за досије, а имамо их 80.000 која ће онда читаоница то да прими, који ће архивисти то да опслуже, ако имамо у виду да је један досије по неколико хиљада страна, који треба да се копира па да се врши анонимизација. То је један велики посао који не може да се уради преко ноћи и то је ствар државе и политичке воље. Државни архив Србије ради по закону, а када он буде промењен онда ћемо тако радити. Неки историчари мисле да закон је једно, а да пракса може да буде другачија. Нажалост, не може-истакао је директор Перишић.
Драгица Цвијовић
Učitavanje komentara...